„Праведник се избавља од невоља, а безбожник долази на његово место“
(Приче Сол.11;8)
ПИСМО ДРАГИШИ ЦВЕТКОВИЋУ
ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ
Поштовани Господине Министре Председниче, у Светом Писму, које су Ваши родитељи веома поштовали, стоји написано: „Праведник се избавља од невоља, а безбожник долази на његово мјесто“. Принуђен сам да Вам пишем поводом неких од оних похапшених и у хапсу мучених људи, који се називају присталицама г. Димитрија Љотића. Пишем Вам као Министру Унутрашњих Дела, под чијом влашћу стоје хапсане и хапсеници у овој земљи. Међу ухапшеним налази се и г. др. Димитрије Најдановић, професор и књижевник, мој ученик, који је ове године докторирао на берлинском универзитету са одликом. Он се налази у хапсу Управе града Београда већ неколико месеци. Болестан је. Издржао је тешку операцију, и један бубрег му је извађен. Да би се одржао у животу, препоручено му је да живи на највећој дијети. Међутим, он траје своје дане у убитачним приликама сужња у тамници. И ако се брзо не ослободи, он је већ осуђен на смрт.
Зашто? Ко се осуђује на смрт по законима ове земље? Злочинац или издајник Отаџбине. Најдановић није ни једно ни друго. Он је православни Србин, теолог, убеђени хришћанин, и један међу најистакнутијим писцима у нашој православној цркви овога поколења. Тешко је и помислити да би такав човек могао ући у ма какве радње, које би се квалификовале као злочин или издаја отаџбине. Српска црква нема много тако способних и добро школованих људи као што је др. Најдановић, да се не би интересовала његовом судбом.
Напротив, сви ми црквени људи који познајемо др Најдановића – а таквих нас је много – с највећом пажњом пратимо шта се сада чини са њим. Ви знате, Господине Председниче, да су данас антиверске, антиправославне и антинационалне силе у овој земљи врло активне. Ако је злочин то што је др. Најдановић са својим пријатељима устао против тих сила, онда се тај злочин може и Вама приписати. Или, ако је издајство Отаџбине то што је др. Најдановић писао и говорио против клерикализма као страшне опасности по ову државу, онда треба похапсити и све нас, припаднике српске националне цркве, којој је одбрана од клерикализма у програму још од времена светога Саве. Ако ли се посумњало у његову оданост према Краљевској Династији, тек онда се човек мора наћи у чуду.
Уписано је у историју колике је жртве поднела кућа Љотића за династију. Па ако би се посумњало у династичност Д. Љотића, пријатеља др. Најдановића, онда се та сумња лако може проширити на свакога у овој земљи. Ако неки однарођени типови називају г. Љотића ‘лудим’ због тога што он чита Свето Писмо, моли се Богу, држи постове и причешћује се, онда се из истих разлога могу прогласити лудим милиони православних Срба, управо цео српски народ. Не мислим овде да браним г. Љотића. Његова вера у Бога и његов карактер довољна су му одбрана. Него сам хтео да кажем, да и многи његови пријатељи и поштоваоци држе прописе православне вере исто као и он. Тако је и др. Најдановић – као што ми је дошло до сазнања – као савестан син православне цркве постио са још неким својим сапаћеницима у затвору да би се прве недеље овога Божићњег поста исповедио и причестио. Када су ту своју намеру и жељу саопштили надлежном чиновнику и замолили да се позове православни свештеник, чиновник је то одбио. Да су у питању римокатолици, сам би се папа у Риму покренуо да учини протест преко своје дипломатије и да неодступно тражи задовољење верских потреба својих верних. Православна црква срећом нема ни папе ни своје дипломатије, нити се пак служи ма каквим присилним и насилним средствима. Она има своје прописе, и апелује на савест оних који су на власти, да вршење тих прописа не спречавају.
Па и ја, као један од старешина Српске православне цркве, чиним овај апел на Вашу савест, Господине Председниче, и молим, и то:
1) да дозволите да православни свештеник може доћи у затвор и причестити оне православне Србе који то желе и траже;
2) да наредите да се убрза окончање полицијског ислеђења против др. Најдановића и његових другова, како би што пре изишли пред државни суд и
3) да болесног др. Најдановића или пустите кући или упутите у болницу где би се лечио и неговао. Тако исто и остале другове његове који су са поремећеним здрављем дошли у затвор или у затвору оболели.
Немојте дозволити, Господине Председниче, да се поново оствари она непогрешна реч библијска: „Праведник се избавља од невоље, а безбожник долази на његово мјесто“. Немојте дозволити, да ма иједан праведник трпи невољу у оквиру Ваше моћи и власти. Јер не може бити добро ни за Вас ни за државу, да страдају људи од несумњиве побожности и несумњивог родољубља. Ја Вас познајем из оних година када сте се Ви одушевљавали Достојевским. То сећање улева ми наду у душу, да се нећете оглушити о овај мој апел.
С поштовањем и поздравом одани Вам
епископ Жички, Е. Николај
10. децембра 1940.
