Искра

Пре 61 годину (15. јуна, 1949.) изашао је први број Искре. Две године после рата, након великог губитка другова (после вероломне предаје из Корушке, од стране Енглеза разоружаних људи) на Кочевском рогу, после  успешног супротстављања комунистима у току четири године грађанског рата, те повлачења под оружјем и непобеђени из Отаџбине у мају 1945; они чијим су предвиђањима догађаји дали потпуно за право и стога – упркос тешким околностима избеглиштва – снажног духа и високог морала, а у дубокој вери да имају шта да кажу у одбрани нашег суштинског, а тешко угроженог, народног и националног интереса, напором и жртвом своје готово породичне заједнице – покрећу и штампају Искру.

За српске прилике право је чудо што се Искра уопште појавила, још је веће чудо што у континуитету излази 64 године; из месеца у месец. Континуитет и упорност нису својствени нама Србима, али – ето изузетка. Ако знамо да је Искру, од њеног настанка, водила једна генерација, онда се питамо каква и која идеја је носила те људе, толико дуго. „Људи траже слободу, а слобода људе" – стоји у заглављу овог часописа. Слобода која обавезује, слобода која тражи истините и аутентичне људе. Човек надахнут таквом слободом, већ је удахнуо озон вечности; отуда и не чуди толико дуго трајање овог часописа у пролазности.

Минулих година Искра је била компас у проналажењу истине о нашој новијој историји. Данас, када је у српској периодици, из разумљивих разлога, ауторских и оригиналних текстова све мање, она је оријентир у мору политичке публицистике. Времена су се променила, настала је ера брзе комуникације, а људи надахнути вечношћу сведоче да су увек свежи и да их време не може „прегазити".

Данас је Искра зборник текстова са јасним критеријумом истинољубивости и тежњом да кроз своје изворне чланке и оне које преноси увек стави у жижу своје основно опредељење – суштински народни и национални интерес – и никад се о њега не огреши. Задивљује пажња са којом људи претражују наше и стране сајтове, и труде се да пронађу „пише ли ишта добро за Србина". А добро је само оно што је истинито.

Најдирљивије је њихово присно заједничарење. Раштркани диљем света непрестано брину једни о другима, као права породица. Окупљају се поводом Крсне славе, неуморно сведочећи да су једном давно, у првој половини, сада већ прошлог столећа, регрутовани у „војску смене". Својом виталношћу сведоче да су се заветовали Богу, Краљу и Отаџбини, и да ће им вечно бити одани. То чине са радошћу као „сунчани људи".

У Искри су чести in memoriam-и. На жалост нас, који остајемо без духовне подршке ових стваралачких људи. Та обавештења о одласку другова са овог света лишена су оне збуњене патетике која говори о човековој немоћи пред смрћу. То је више сећање на празнину коју у нама оставља одлазак ближњег и драгог човека, али и вера у идеју које ће да живи и после њих. Тако умиру истинити хришћани за које је смрт само сан. Њих је мање, али је све више сведочанстава исправности њихове борбе, животом запечаћене.

Читајући Искру и у нашим душама разгорева се пламен несебичног и жртвеног родољубља.