|
27. новембар 2011. Моја генерација је одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касније смо мараме скинули а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце. Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читајући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек деценију-две старије од нас, Миљковића, Брану Петровића, Данојлића, Попу, Бећковића… Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачије филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сарајево…Волели смо је и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам је отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситејем и Стеријом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вујићем позориште, отуда нам је стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство… Волели смо је, Европу мислим, јер се у њој на телевизији, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере а радио није преносио само конгресе и извештаје о водостању… Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмејане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своји на своме. Европа нас није хтела такве! Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом… Одговор је пристајање, снисходљивост, климање главом, смешак… Прочитај више |
|
19. март 2012. У среду 14. марта упокојио се у Господу наш драги чика Сава Јанковић. Није чика Сава имао лак живот. Али никад живот није доживљавао као терет. Никад као муку. Попут највећег од свих Срба, имењака свога, Светога Саве, свагда му је лична мука била на трећем, четвртом, петом или било ком, али увек небитном месту. Прво, изнад свега, волео је Христа. Одмах затим, волео је Отаџбину. Потом породицу. Једини могући редослед. Ни наш чика Сава није се могао никако упокојити у својој Отаџбини. Не, ни он, ни Јован Дучић, ни наш Златоусти Свети Николај српски... Не заборавимо, ни Тесла није уснио у домовини својој. Ни Краљ Ујединитељ, велики Александар Први, није умро у Отаџбини. Од стварно великих људи прошлог века, само је блаженопочивши Патријарх Павле уснио у Отаџбини. Није ни чика Савин и наш Учитељ, а од њега је све почело и чика Сави и нама, Димитрије, није ни он своју душу предао Господу, коме је верно служио свег живота свога, у Србији. Осим часног изузетка Патријарха Павла, изгледа да сви велики Срби 20. века морају да се представе Господу изван земље за коју су живели, или барем у изолацији или затвору, попут Авве Јустина и мученика из два светска рата и поратног безбожног доба. Јер тако остаде од највећег, од Светога Саве. Неки би рекли: усуд. Није усуд. У питању је зло овог света, које је свагда било против великих људи. Против великих идеја. Против Истине, а Истину су прво распели. Чика Сава је живео и изгарао за Истину. О томе сведочи његово дело, најбоље сведоче књиге које су иза њега остале. Прочитај више |
|
5. март 2012. Лето Господње 1942. Као и у другим земљама, у Србије је рат, који свашта собом носи. Непријатељи - и видљиви и невидљиви - вребају са свих страна. Омладина, као носилац снаге сваког народа, представља истовремено и најрањивији део друштва. Почетком рата у Србији је било око 18.000 скојеваца (СКОЈ). Један део тих омладинаца пошао је у шуму, а други је остао код куће и у позадини развијао разне активности по инструкцијама КПЈ. Власти су гониле, хватале и кажњавале те омладинске активисте. Љотић је 1942. предложио да се у Смедеревској Паланци оснује „Васпитни завод“. Тежња је била да се омладина истргне испод комунистичке команде и да им се спасавају животи. У јесен 1942. Завод је отворен и на чело љегове управе долазе национални идеалисти, Милован и Др Драгојла Поповић (р. Остојић ). Преко Завода спасено је преко хиљаду омладинаца и омладинки. На челу женског интерната била је др Драгојла Поповић. Преко Достојевског је ушла у бескрајне лавиринте људске душе и докучила да је ту поприште где се од искона води борба између Христа и антихриста, а да ми лично својом слободном вољом одлучујемо ко ће бити победник. Драгојла се одлучила за Христа, па је та судбоносна њена одлука обликовала цео њен доцнији живот. Прочитај више |
26. фебруар 2012. Христовим оваплоћењем Царство небеско је већ сишло на земљу. Оно још није остварено, али није више само тамо далеко, у трансценденцији, с ону страну загробног живота, већ се његов предокушај доживљава већ овде и сада. То искуство „с нами Бог“, што је значење имена Емануил, како пророк Исаија назива Христа, доживљавао је народ Божји још у Старом завету, а у Новом, у стварности испуњења Божјег обећања, ту стварност виде или наслућују чак и они који не верују Христа. Чак и Његови противници. Вероватно зато тако и кидишу на Косово, место још једног оваплоћења Емануила. Немајући завет као основу свог идентитета европски народи су се враћали паганском коренима, римском царству или тевтонском бесу као својој најдубљој основи. Покушавали су да оплемене своје паганство културом и науком, нарочито техником па и трговином, али врхунац таквог „просвећеног национализма“ био је крвави двадесете век. Уместо Завета данас имамо фусноту! Ту фусноту читам као једно велико вредносно али! Нећемо признати насилну независност Косова, али ако има фуснота можда и хоћемо, бићемо Срби, али ако нас Европа такве прихвати, будимо људи, али ако то ништа не кошта ... Прочитај више
|
Наш чика Сава
|
29. април 2012. За српске прилике право је чудо што се Искра уопште појавила, још је веће чудо што у континуитету излази 61 годину; из месеца у месец. Континуитет и упорност нису својствени нама Србима, али - ето изузетка. Ако знамо да је Искру, од њеног настанка, водила једна генерација, онда се питамо каква и која идеја је носила те људе, толико дуго. „Људи траже слободу, а слобода људе" - стоји у заглављу овог часописа. Слобода која обавезује, слобода која тражи истините и аутентичне људе. Човек надахнут таквом слободом, већ је удахнуо озон вечности; отуда и не чуди толико дуго трајање овог часописа у пролазности. Минулих година Искра је била компас у проналажењу истине о нашој новијој историји. Данас, када је у српској периодици, из разумљивих разлога, ауторских и оригиналних текстова све мање, она је оријентир у мору политичке публицистике. Читајући Искру и у нашим душама разгорева се пламен несебичног и жртвеног родољубља. Прочитај више |
|
11. март 2012. У Матици српској у Новом Саду 9.03.2012. године промовисана је „Декларација о геноциду почињеном над Србима, Јеврејима и Ромима почињеном у Другом светском рату у НДХ“, у организацији удружења „Јасеновац - Доња Градина“ из Бања Луке. Представљени су, такође, зборници радова са Пете међународне комисије о геноциду у Јасеновцу током Другог светског рата, која је одржана 2011. године у Бања Луци.Учесници трибине били су: председник Извршког одбора овог удружења Владимир Лукић, председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу Србољуб Живановић, директор Републичког центра (Републике Српске) за истраживање ратних злочина Јанко Велимировић и секретар удружења и координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу Саша Аћић. Декларација је одштампана у 10.000 примерака на српском (ћирилица и латиница) и седам светских језика, а циљ доношења Декларације, као и циљ коме ово удружење тежи је научно утемељено истраживање и презентовање истине о злогласном комплексу логора Јасеновац и Доња Градина, у којима је уморено на најзверскији начин 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Прочитај више |
Документарни филм о Хрвоју Магазиновићу
4. март 2011.
Несвакидашњи догађај приређен је 3. марта у Бања Луци, када је у малој сали раскошног Банског двора одржано књижевно вече, представљање књиге сећања Хрвоја Магазиновића „Кроз једно мучно стољеће“.
Хрвоје је, непосредно пре промоције књиге, дао један опширан интервју за Радио-телевизију Републике Српске, у трајању од сат ипо времена, од кога је аутор Валентина Леканић направила документарни филм. Интервју је водио професор историје Зоран Пејашиновић, а филм је емитован у два дела, 4. марта и 11. марта, на Првом каналу РТРС.
Кроз колаж Хрвојевих сећања и фотографија, Леканићева и Пејашиновић су успели да осликају Хрвојев портрет, који је читаоцима његових мемоара у многоме познат, али који баца светло на многе догађаје из бањалучког периода Хрвојеве младости, који нису стали у књигу. Погледај филм
Хрвоје на промоцији у Бања Луци
На промоцији књиге „Кроз једно мучно стољеће“ учествовали су, као водитељ вечери, Зоран Пејашиновић, директор гимназије и spiritus movens културног живота Бања Луке, Томо Марић, доајен бањалучког новинарства и књижевник, писац трилогије „Бањалучке приче“, у којима су се нашле и Хрвојеве приче, вероучитељ из Новог Сада Дејан Перишић и Хрвоје магазиновић.
Перишић није причао о самом аутору већ о томе какав је он утицај имао на њега. Суштина тог утицаја је у томе да Хрвоје као отелотвотворени elan vital и човек љубави испео да га утврди у вери да је живот могуће нормирати на принципима доброте и љубави. Прочитај више
Ништа смо без снаге духа!
20. јул 2010.
Кад човек ствара надахнут Јеванђељем у неким сферама пријемчивим за духовност, као што су уметност или философија, онда то и није необично. Али кад се човек бави „мрачном и суровом дисциплином“ каква је политика и успева да је преобрази у „свету и страшну службу“, у подвиг служења Богу и свом роду - е то је право чудо.
Уколико и сами имамо жељу да стваралачки приступамо стварности, те је на тај начин и преображавамо, онда се ово чудо не сме пренебрегнути и заборавити.
Живимо у времену када драма изгубљеног пута улази у завршну фазу. Држава нам је потлачена, систем вредности не постоји, друштво подељено економски и идејно. Једино заједничко свима; изузмемо ли криминалце,тајкуне, професионалне политичаре, разне профитере на народној несрећи; јесте свеопшта збуњеност. Ми смо народ који је изгубио свој идентитет, елиту није ни створио, а држава нам се распада. Растаче се и само национално ткиво. Оно што је најгоре, јесте летаргија народа. Обичан свет грца под теретом овакве свакодневице; стрепи од неизвесности, свако се својим јадом забавио и сви као да су одустали од живота. Нигде стваралачког ентузијазма, одважност је ишчилила из наших срца, треперимо од помисли на узвишено, или га, пак, презиремо. Потомци јунака и мученика претварају се у мишеве.
Зато, неопходно нам је Видело које ће нам помоћи да пронађемо изгубљени идентитет, да на њему, као на камену темељцу, изградимо националну и државну кућу. Напослетку, а то и најважније, пронаћи Видело којим ћемо осветљавати сопствене душе!
Зато смо се окренули Збору. Искра Збора и данас сјаји и осветљава одбачено и замашћено огледало српско у којем се огледа све што је свето и честито.
Занимљиво је да је ова идеја, духовно-моралне обнове Српства заискрила баш у граду у којем је српска држава, давне 1459. престала да постоји. У бурним временима 19. и 20.века, почев од Вожда Карађорђа, ми смо обновили своју државу, али лице своје нисмо пронашли, да бисмо се после Другог рата посве изгубили. Обнову српске државе није пратила духовна обнова српског народа, односно, била је недовољна. За њу је потребно време, а ми смо увек имали вишка историје и мањак времена. Нисмо поново постали светосавски, православни, заветни народ. У 20. веку одрекли смо се себе и хтели да будемо неко други.
Збор је карика која недостаје нашој искиданој историји. Ако упоредимо Беседу о правој вери светог Саве изговорене на Спасовдан 1221. godine у манастиру Жича, кадa је на олтару српске Цркве настајала српска држава, и Светло истине Димитрија Љотића, предавањa изговорених у Словенији, кад нам је Отаџбину потопило море мамонске идеологије, уочићемо једну основну мисао: Све за Христа, Христа ни за шта! Исти је апостолски жар, и проповедања Христовог Јеванђеља светог Саве, и калемљења српског дивљег летораста на Христов чокот у беседи Димитрија Љотића. Наравно, не може се Љотић поистоветити са св. Савом, али мирне савести може се рећи да је „богомољац Мита“ био његов следбеник у двадесетом веку.
Збор је и залог за будућност. Он је сав у традицији, извире из ње, али је у потпуности окренут будућности. Као такав, Збор је истинска авангарда.
Ново Виделo