Први број Искре штампан је окупираној Немачкој половином 1949. године. Она је међутим само још једно гласило у ланцу духовно-друштвено-политичког и искуственог наслеђа које се зачело у Краљевини Југославији почетком 1930-их година.
Прво гласило ове нове духовно-политичке мисли био је лист “Отаџбина”. Покренуо га је 1934. Димитрије В. Љотић (ДВЉ) са групом својих једномишљеника и пријатеља, после скоро двогодишњег саветовања и договора о правцу и “профилу” листа, а после кратког чланства у непартијској влади Петра Живковића. ДВЉ је сматрао да краљ Александар 1931. “подмлађује” Живковићеву владу, а њега доводи за министра правде, да изради предлог новог непартијског устава Југославије. И Љотић је израдио предлог и поднео Краљу, а овај га је упитао: Постоји ли такав устав, тј. државно уређење, негде у свету? Љотић је одговорио да не постоји, али да би то био изворно наш одговор, у најбољем интересу нашег народа, на оргијање и разорну власт наших странака, које су угрозиле опстанак државе. Ово питање указује на Краљеву осетљивост пред владајућим политичким утицајем великих (демократских) сила у свету. Њихова штампа га је већ жестоко нападала као узурпатора, диктатора и тиранина. А Краљево дворско окружење, претежно људи “старог кова”, партијски опредељених и насађених, од вајкада следбеници увезених политичких модела, желели су и утицали на скори повратак демократско-страначком поретку, под изговором олакшања Краљевог терета одговорности, јер га тако дели са (народном) Скупштином. Дакле, храбри краљ Александар, који се није устезао да 1929. распусти страначку Скупштину у којој је убијен хрватски политички првак, Степан Радић и угрозила опстанак земље, две године касније, имајући у виду међународни политички утицај и притисак, благонаклоно одбија Љотићев предлог, а њега храбри да настави са својим непартијским духовно-политичким радом. Сматрајући да је тиме његова улога завршена, Љотић подноси оставку и после једва девет месеци излази из владе.
Горње сажета прича и искуство у најбитнијем одређују основне поруке које “Отаџбина” почиње да шаље у јавност и окупља следбенике око њих.
Сва наша бројна гласила, листови и публикације, наследници “Отаџбине”, до ове наше Искре, доследно настављају са проношењем суштински њених ставова, само искуствено прилагођених околностима и делању напасног страног фактора, сада Новог светског поретка (НСП). Који су то онда основни ставови, надахнути хришћанском љубављу и духовношћу, које је “Отаџбина” оглашавала?
У одговору и решавању “горућих питања” друштва и нације, треба поћи од истраживања суштинског и трајног интереса, живог и стварног, народа (не вештачких створених и наметнутих политичких странака које су приграбиле монопол и саме себе овластиле да га представљају). Утврђен народни интерес о одговарајућим друштвеним питањима треба онда упорно истицати и обнародовати, срчано бранити, а када се укаже могућност (и без власти) остваривати.
Успешно истраживање и утврђивање народног интереса мора да буде сасвим објективно, слободно од свих иних утицаја и натруна; увезених и копираних, целосних страних модела државно- друштвено-културног поретка, маколико пропагандо окићених “универзалним људским вредностима”, са било које стране они долазили. Овакав приступ, претпоставља темељно познавање и објективну искуствену анализу доминантног страног фактора који већ три века суверено “уређује” свет сходно својим интересима. А суштински и трајан народни интерес, заснован на традиционалним вредностима, вековима увреженим народним својствима и искуству, може да буде – само изворно наш одговор на “ горуће” недаће и искушења нашег народа.
Две поменуте поруке “Отаџбине”: одбрана суштинског народног интереса и темељно познавање и анализа владајућег страног фактора, постале су својеврсне “координате” за исправно утврђивање нашег положаја, кретање, ставова и одлука на догађања и изазове у савременом свету. Ове “координате” усвојила су и сва каснија наша гласила, закључно са овом Искром, током пуних 66 година њеног непрекидног излажења.
Мада је на стварање Краљевине СХС, потоње Југославије, пресудно утицао “савезнички” страни фактор (опет из својих посебних рачуна), “Отаџбина” је Југославију – руковођена најбољим интересом њених словенских народа – свесрдно и искрено примила као заједничку домовину и њен опстанак подржавала и срчано бранила. Каснији млађи следбеници ове поруке су и стварно допринели јачању јединства земље и њених младих нараштаја.
Нове, свеже и неуобичајене поруке Отаџбине брзо су нашле одјек, па и следбенике, у до тада учмалој јавности. Већ почетком 1935. године, представници сродних југословенски орјентисаних скупина из разних крајева земље, пре свега Југословенске акције (са претежно хрватским чланством), словеначки “Бојовници” и југословенско-балкански орјентисан тзв. “мали” Збор, Ратка Парежанина, као и заједница око “Отаџбине” окупили су се и створили заједничку организацију, Југословенски народни покрет Збор (ЈНП Збор), а за његовог председника изабрали ДВЉ.
Од свог почетка ЈНП Збор почиње да се греши о “демократска правила игре” јер себе назива “покрет” (а не странка), чиме се смртно сукобљава са главном разбијачком полугом народног јединства – политичком странком – из увезеног и наметнутог “пакета” политичке демократије. Даље, у свој програм смело уноси као законодавно тело “Сталешку скупштину”, у коју би већ постојеће, из самог народа, природно створене, струковне интересне заједнице, бирале своје “посланике” за Скупштину. У чему је предност (тачније надмоћ) Струковне скупштине над тзв. “народном” Скупштином у којој вршљају и стварну власт имају политичке партије? Пошто је заједница одређених струковних интереса у питању, разумљиво је да ће оне међу собом да бирају најбоље који ће њихове интересе да заступају и да о њима са дубоким познавањем у Скупштини говоре. Били би то представници стварног, живог народа, природних слојева друштва, земљорадник би представљао сељаке, радник раднике, чиновник чиновника, итд. “Квалитет” и знање посланика су гарантовани, а таква Скупштина би, у традицији најбоље народне саборности, сложно решавала најпрешнија, струковна, народна и национална питања.
Са каквим познавањем народа и његових животних питања говори страначки посланик, кога не кандидује народ, а бира територијално изборно тело различитих стварних интереса? Наметнут страначки кандидат, господин “са асфалта”, “виђа” народ једном у изборном року и не говори му о стварним народним проблемима које и не зна, већ му декламује већ скројен и обавезан програм своје странке. Не изненађује да страначка скупштина, коју чине углавном правници и остала интелектуална “елита”, не даје одговоре на горућа питања народног живота и његов суштински интерес запоставља, већ је поприште апстрактних партијских расправа и њихових жестоких сукоба и надгорњавања у голој борби за власт.
Очигледно је, за оне који су слободни и смели да народни суштински интерес траже без наметнутим духовно-политичких предрасуда, да тзв. “демократски” избори ништа стварно не решавају. Они су ту да заборавну и површну јавност обману “привидом” промена, где су појединци и странке на власти обавезно “потрошљиви” и заменљиви, да би стварни узрочник нерешавања народних недаћа и проблема (чији циљ и није да их успешно решава) – целосни и увезени систем политичке демократије – остао недодирљив и трајао. Временска ограниченост мандата појединаца и странака на власти јасно указује да је политичка демократија “параван”, политичко наличје, иза које се крије стварна, трајна власт и њене газде. Мало помнија анализа политичке демократије, а нарочито скора догађања у глобалној најезди НСП на планету, непобитно доказују да су истински владари и иза свега стоје, до данас анонимни власници, високог капитала уложеног у различите видове светске економије.
Горње анализе и ставови одмах су изазвали реакцију домаћих испостава копиране и наметнуте политичке демократије, не рационалним противаргументима (таквих разумних и истински аргумената немају), већ уобичајеном пропагандном осудом, етикетирањем и маргинализовањем ЈНП Збор, у “демократски” ошамућеној и контролисаној јавности.
Упркос пропагандних упљувака, свежа и посве нова мисао ЈНП Збор, брзо је хватала корена и ширила се, стицала убеђене следбенике, а нарочито међу омладином своје одушевљене поборнике, посебно изван уже Србије, у Босни, Хрватској и Словенији. Осећајући искрено југословенство ЈНП Збор, претежно Хрвати, а онда и Срби, омладинци у Далмацији, самоиницијативно су у Сплиту покренули лист “Вихор”. Име показује излив одушевљења и вере која га је створила. Омладинске организације ЈНП Збор су брзо и спонтано ницале широм Југославије, али најбројније и најјаче су биле ван чисто српских градова – у Бања Луци, Сарајеву, Руми, Љубљани… Омладина из средњошколских клупа хрлила је у младе поборнике ЈНП Збор, а Одатле се брзо преливала првенствено на београдски универзитет, којим су до тада владали комунисти. Већ школске 1939/40. године било нас је у Београду преко стотину, а следеће више од 200. Старешина целокупне омладине био је Хрват, Влада Ленац. Полетну зборашку химну “Војска смене”, по речима песме младог православног монаха Митрофана Матића, са истим заносом певали су омладинци Срби, Хрвати, Словенци и наши Муслимани, широм Југославије. Да није дошло до априлског рата 1941, немачке окупације и черечења Југославија, том прогресијом раста ватрене родољубиве омладине на Универзитету, комунистичка превласт би брзо била угрожена.
Ако су југословенска мисао и Југославија, јединствена држава, икада имала прилику да заживи, онда се то рађало у оданости и жаркој вери зборашке омладине у њу. У његовој родољубивој омладини, задојеној хришћанском духовношћу, истином, ширином, несебичношћу, искреношћу и братском љубављу, Југославија је већ несумњиво живела. Није пожељна прича, већ сушта истина, да се у нашим редовима никада није ни осетила верска и национална нетрпељивост или суревњивост. Не запостављајући своја ужа национална својства и традицију, уграђујући најбоља од њих у наше јединство, постајали смо и били – Југословени. После погибије ДВЉ, симболично на граници највеће Југославије, та иста већ стасала омладина, постаје у заграничном “нелегалном” Збору (јер никад и нигде у туђини није званично регистрован), његова покретачка, развојна и стваралачка снага.
Али да се вратимо раду матичног Збора. Њему је већ било познато, да капиталистичко- демократски Запад води главну реч у свету и увелико користи искуство колонијалног периода у рушењу Русије, ратовања туђим, посредничким (fighting by proxy) снагама, “кумовао” бољшевичкој октобарској револуцији, прво претходном “демократском” револуцијом која је раслабила (царистички) друштвени поредак и изазвала хаос и осипање војске, а затим тајним довођење у затвореним вагонима вођства револуције, директно учествовао у стварању СССР-а. У периоду од неких 17 година Совјетски савез је наглом индустријализацијом и терором над својим “малограђанским” и верујућим поданицима, увелико ојачао, ослободио утицаја Запада (као што се и многи “посреднички савезници” створени од Запада окрећу против њега, данас), те кренуо у револуционарну офанзиву против капитализма широм света. Комунизам је био посебно опасан за Југославију, јер се још почетком 1920-их година изјаснио за њено разбијање као “тамнице поробљених народа”, а Совјетски савез у масама пропагандно представљао као “словенску Русију”,
Чврсто на својим оријентационим “координатама”, ЈНП Збор је морао да заузме јасан и борбен антикомунистички став, нарочито његова омладина која се свакодневно гложила са комунистима речју, а када би они физички нападали и борбено. Комунизам се толико оснажио и освајао масе широм света, да је сматран равноправним ривалом демократско-капиталистичког Запада, чак и благоћудније и мање зло од комунизма, јер је капитализам у то време лукавије крио своју грамзивост и безобзирну глобалну нападност.
Када су наша квази-демократска власт, а и остали свет, уочи рата 1939. очекивали да ће демократски Запад и СССР закључити ратни савез против Немачке, ДВЉ је запањио јавност “предвиђањем” да се то неће десити. Написао је: Савез Запада и Совјета би одложио рат, јер би се Немачка устезала да га истовремено води на два велика фронта. Совјетима је потребан рат у коме би они остали ван њега – крварење и исцрпљење обе противничке стране, огромне жртве и друге велике недаће које становништву зараћених, па и незараћених, исти доноси – да би на том општем лишавању и огорчењу, наставили са својом успешном бољшевизацијом читавог света.
И тако је било. Западни “савезници” су послали своју војну делегацију у Москву, а ова их после краћих преговора, не много церемонијално вратила кући. Уследио је одмах други непојмљив шок за светску јавност. У Москву је дошао Рибентроп, немачки министар спољних послова, и са својим совјетским парњаком, Молотовом, закључио Уговор о ненападању, између СССР и Немачке, до тада смртно сукобљених идеолошких непријатеља, у коме је предвиђена и подела Пољске, зелено светло да почне напад. Немачка је напала Пољску, а Британија им објавили рат. Тако је отпочео Други светски рат.
У току 1940. ДВЉ је написао три писма кнезу-намеснику Павлу у којим је тачно “предвидео” редослед распада Југославије – „удар ће доћи споља, а издаја изнутра” – ако се настави са тадашњом неодређеном и љигавом спољном и унутрашњом политиком. Увек је предлагао јасне и конкретне мере како да се томе супротстави. На спољњем плану тражио је одржавање неутралности по сваку цену, обновом и јачањем Балканског савеза, како би се сређеним односима, миром и редом, међу балканским народима, не би дало повода силама Осовине, нарочито Италији, која је у том правцу већ деловала, да интервенише. Сматрао је срећном околношћу да је Немачка “кочница” Италији. Немачка је “муњевитим ратом” освојила западну Европа, а њени даљи ратни план, није био усмерен на Балкан. Прво је хтела да директно нападне (острво) Британију и тако неутралише њен војни и политички утицај на европски рат. Када се то изјаловило, било је само питање дана када ће се, упркос пакту о ненападању, устремити на Совјетски савез, већ много раније припреман и најављиван рат, за ширење свог “животног простора”.
У унутрашњој политици тражио је владу “најбољих људи ума и карактера”, која ће смело и слободно да се бори са претешким приликама у којима се земља налази, а не неспособну власт партија и њихову убитачну политику “наших људи” и ослушкивања политичког такта иностранства. Вио је против “споразума” са Мачеком, вођом најјаче странке ХСС, који храни хрватски сепаратизам и пребег његових присталица усташи Павелићу и комунистима. Предлагао је одговарајућу реформу оперативне војске, јачању њеног јединства, поузданости, борбеног духа и официрског кадра.
На друштвено-економском плану залагао се за брижно домаћинско старање и решавање проблема. Несташица, скупоћа, беспослица, непоштење и шпекулација расту, гомилају се и постају све тежи, а влада и не покушава да их реши. Партијска политика власти и вештачке поделе које уноси у друштво, раслојава народ на све богатије и све сиромашније. Мада се наведено чињенично стање и исправност одговарајућих мера (са гледишта најбољег народног интереса) не могу објективно оспорити, све то се до данас, под утицајем увезених политичких идеологија, пропагандно блати и лажно приказује. Упркос свега, до слома Краљевине Југославије је дошло, тачно како га је ДВЉ “предсказао”.
Већ из горњега се може закључити да ДВЉ није могао бити за приступање Југославије Тројном пакту (Осовини). Пакт и није био актуелан целе 1940, нити је Немачка вршила притисак, јер су њени ратни циљеви ишли другим правцем. Тек почетком 1941. Немачка је била принуђена да војно помогне савезника, Италију, “заглављену” неуспешним ратом у Грчкој. Ратна помоћ је требало да заобиђе Југославију и иде околним путем, преко наших суседа Мађарске, Румуније и Бугарске, које су зато увучене у Тројни пакт. Немачка је видела у Југославији најјачу војну силу на Балкану и била задовољна њеном неутралношћу. Тек тада, због свог угледа пред нашим суседима-чланицама, Немачка је тражила да Југославија формално приступи Пакту. Потписани текст приступа заиста показује да је улазак формалан, јер тајна клаузула обавезује Немачку да од Југославије не тражи пролаз својих трупа преко њене територије.
И тако формулисан приступ пакту, Цветковићева влада је потписала, са пуним благословом енглеског ђака и англофила, кнеза- намесника Павла. Наша јавност, под утицајем западне и наше пропаганде, “брујала” је како је “народ” против Пакта, да су против њега и неке познате угледне личности, те да ће исти бити оборен. Тек тада је ДВЉ обнародовао, писао и молио: пошто је пакт већ потписан (а мудром и народном државном политиком се то могло избећи), да би то била највећа лудост и апеловао да се то не чини, јер ће изазвати “муњевити” напад огромне, тада потпуно слободне, немачке војне силе, које ће брзо поразити нашу неспремну војску, окупирати изнутра раслојену Југославије и изазвати њено черечење од стране околних непријатеља, одобрењем бесног Хитлера.
Само два дана касније, 27. марта 1941, генерал Бора Мирковић извршио је већ раније припреман војни пуч, (по сопственом признању у присуству познатог британског агента). Пуч којим се Британија касније хвалила као несумњиво својим делом. Збрисана је Цветковићева влада, кнез Павле протеран Енглезима, малолетни престолонаследник Петар (без свог знања) проглашен за краља и образована пучистичка влада генерала Симовића. Владу је “саставио”, после саветовања са Енглезима, првак Демократске странке, професор Радоје Кнежевић, а генерали-пучисти је усвојили. (Кнежевић, тада и после само “скромни” министар двора, “покривен” ауторитетом младог Краља, био је стварно закулисна и утицајна “сива еминенција” пучистичке и касније избеглих влада у Лондону). Сачињавали су је вође свих српских демократско-капиталистичких странака – изнуђено др Мачек као представник Хрвата, јер је лично био против пуча – и Словенци, како би влада, бар формално, задржала југословенски карактер. Што се Срба тиче био је то “крем” прозападног малограђанско-партијског друштва.
Ошамућени ратном пропагандном многи грађани у већински српским варошима, изашли су на улице и ватрено поздравили пуч и пучисте, али је пучистичка влада у страху од немачке реакције, брзо почела са наивним изјавама, да није против Пакта. Само 10 дана после пуча, 6. априла, Немачка је силовито напала Југославију и жестоко бомбардовала Београд. После 12 дана безнадног рата (бежаније) наша војска је безусловно капитулирала 18. априла, а Југославија поражена и одмах разбијена на нову државу, усташку Хрватску, и неколико посебних окупационих управа са различитим степенима аутономије. Само је ужа Србија кажњена и најстрожије окупирана, са свим ужасним последицама по народ и државу, које ДВЉ нежељено “предвидео”. А генерал Мирковић, док се о капитулација још преговарало, почео је авионима да евакуише на британски Средњи исток, прво Краља (у тренутку бекства у туђину, једино оличење државе и легитимитета), затим пучистичку владу (без Мачека, који је у владу делегирао “демократску” сабраћу, Шутеја и Шубашића, а сам вратио у Хрватску) њихове породице, плус још неколико “просвећених” српских демократа.
После капитулације војске, ДВЉ, једини мобилисани резервни потпуковник коме је поверена команда пуком (сведочанство да је Генералштаб и под командом пучиста веровао у његову свестрану исправност и верност народу и отаџбини), повукао се на породично имање код Смедерева и понашао као сваки поробљен и потиштен родољуб, не покушавајући да делује политички. У међувремену Немци су образовали српску Комесарску управу на челу са Миланом Аћимовићем, бившим министром унутрашњих послова у Стојадиновићевој влади. После неког времена, Аћимовић је наводно случајно срео на улици угледном члана Збора, инжењера Милосава Васиљевића, директора Београдског сајма, распитивао о ДВЉ и његовом боравишту и преко њега послао му молбу да помогне Комесарској управи. После дводневног саветовања са Васиљевићем, ДВЉ је пристао да помогне, под условом да је то истинска домаћа самоуправа – предвиђена међународним правом – а не само испостава за извршење немачких наређења. Одбио је да лично уђе у Комесарску управу, али се сагласио да Васиљевић буде комесар привреде, а др Стева Иванић, члан-оснивач Збора и управник Централног хигијенског завода, комесар здравства.
Касније, после експлозије нагомилане муниције у смедеревској тврђави, 5. јуна, примио се “техничке” и независне улоге Комесара за обнову Смедерева, а зборашка омладина из свих крајева окупиране Југославије образовала Смедеревску добровољну радну службу да, барабар са ДВЉ, помогне у сахрани мртвих, откопавању живих и каснијем рашчишћавању рушевина. ДВЉ је остао комесар и под Недићевом владом све до повлачења из Србије.
Убрзо се испоставило да комесари немају довољно слободе у раду и не задовољавају најживотније потребе окупираног народа. Васиљевић и Иванић су поднели оставке и изазвали кризу Комесарске управе, а од Немаца тражено да одобре оснивање праве Српске владе, са свом слободом и иницијативом, правом и дужностима, које нормалне владе у унутрашњем раду и политици имају.
Притешњени свестраним ангажовањем својих снага у рату против Совјета који је 22. јуна отпочео и оружаним устанком наших комуниста који је уследио, Немци су пристали. Остало је скупу угледнијих Срба и представника бивших политичких странака да нађу најбољу личност, са већ стеченим друштвеним ауторитетом, да образује владу. ДВЉ је одмах предложио бившег министра војске, армијског генерала Милана Недића, тада још у немачком “кућном заробљеништву”, па је њему и поверено да приволи Недића да се прими. Недић се прво двоумио сумњајући у довољно подршку народа, али је после молбе још ширег скупа српских угледника, пристао. Образована је Недићева влада “српског народног спаса”, а ДВЉ понуђено да уђе у њу. Образложио је да не може, јер би им због прљаве и злонамерне пропаганде против њега само сметао, али се јавно обавезао да ће је здушно подржавати и бити њен “адвокат” пред јавношћу у сваком погледу, што је гласно и чинио све до повлачења из Србије. У владу је место њега ушао угледни представник Збора, Михаило Миша Олћан, поседник из Петровграда (Зрењанина).
Први изазов Недићеве владе била је унутрашња безбедност Србије. Формирани су оружани огранци Српска државна, градска и гранична стража, а за борбу против комунистичких партизана професионални војници југословенске војске – Подофицирски одреди. Духовно-политички недовољно припремљени, наседали су “ослободилачкој” пропаганди и неуспешни у сузбијању комунистичке гериле. Немци су почели са одмаздама и применом крвавог кључа “100 Срба за убијеног, а 50 за рањеног Немца”. Претили су поделом управе Србијом околним непријатељима – који су већ имали и примењивали своје казнене кључева за “чистке” Срба – хрватским усташама, Мађарима, Бугарима…
Недићева влада била је пред оставком, а народ биолошки угрожен драстичним одмаздама. Устао је министар Олћан и тражио да се оставка одложи, а он ће већ сутра издејствовати да се 500 омладинаца Збора ставе влади на расположење, који ће духовно-политички опремљени, умети и знати, да се успешно боре са комунистима. Тако је створен први (ђачки) добровољачки одред под командом активног поручника Будимира Никића, који је после неколико дана, у борбама код Гроцке и Дражња, поразио партизане и сам поднео прве жртве. Почетком септембра 1941 уследило стварање других одреда, па их је ускоро било 12, који су наставили са успешном борбом против комуниста. Образована је Добровољачка команда са главним одсецима такве установе. Недић је именовала за њеног команданта, активног пуковника Косту Мушицког, а за начелника штаба потпуковника Радослава Таталовића.
Разуме се да људство 12 одреда добровољаца нису могли бити сви збораши, али јесу били њихово “со и видело”; окуражење, каписла и замах у постепеном уједињењу свих несложних националистичких снага у успешној бори против “интернационалних” комуниста, са резултатом да је на крају 1941. Ужичка република поражена, а Тито и партизани избачени из Србије (“као кучићи” – њихово објашњење). У тим последњим ужичким операцијама, и поред повремених ранијих напада Дражиних четника на добровољце, које су ови увек успешно разбијали, Коста Мушицки, командант добровољаца, је обавести Михаиловића, да ће га Немци напасти на Равној Гори. Немци су одмах ухапсили Мушицког и извели на ратни суд, наводно га осудили на смрт (а добровољци изгубили поверење окупатора и дуго запостављани), те су га само сталне интервенције Недића и ДВЉ спасле стрељања. Ослобођен је после скоро годину дана и тек половином 1943. враћен за команданта добровољаца.
Долазак Драже Михаиловића на Равну Г ору са мањом групом својих официра и војника, да ту припреми “савезничку” герилу против окупатора, додатно компликује већ претешку ратну ситуацију у Србији. А односи Михаиловића и Недићеве владе и српских добровољаца као њене борбене “оперативне” војске, најзначајнија су догађања у Србији, до поновни покушаја Титових снага да се 1944. врате у Србију.
Дража је прво мировао на Равној Г ори и настојао да регрутује и ојача своје снаге широм Србије. Његов први ађутант био је поручник Влада Ленац, старешина омладине Збор. Дража га је послао у Београд, да ухвати везу са виђеним људима и прикупи новчану помоћ. Ленац је одмах дошао код ДВЉ и уз његову помоћ прикупио знатну суму новца. Требало је да се са прикупљеном помоћи врати на Равну Г ору, а разговарало се и о јачању везе ДВЉ са Дражом, под претпоставком да он неће преурањено нападати Немце, изазивати њихове драконске одмазде према невином народу и тако слабити Недићеву владу и његове напоре за опстанак тешко угрожене Србије. Стигла је вест да су Дражини четници отпочели сарадњу са комунистима и заједнички нападају Немце (ваљда да му Тито не преузме “славу” јединог устаника, без обзира на судбину народа). Ленац је испоручио помоћ Дражи, али му се сам више није враћао.
Тако је отпочео сукоб дражиноваца и добровољаца. Они су по правилу нападали, обично из заседе, а добровољци се само успешно бранили. И поред тога, добровољачке старешине на терену су увек настојале да те односе поправе и унапреде, подсећајући на корист националној ствари заједничког рушења Ужичке републике. Пример је долазио одозго. Секретар ДВЉ, Бошко Костић, приликом свог бављења у Турској, донео је Дражи шифру за директну радио везу са избеглом владом у Лондону. ДВЉ је стално покушавао, као “адвокат” Недићеве владе, да се састане са Дражом, убеди га да је са гледишта народног добра и преживљавања Србије, потребно ненападање и мировање, догод су Немци јаки да осакате народ и Србију докрајче. Уговорено је неколико таквих састанака, на неке је ДВЉ одлазио по цену живота, али је само један остварен не са Дражом, већ његовим замеником генералом Трифуновићем. Споразум није заживео, највероватније под утицајем “савезничких” (али увек туђих интереса) официра за везу. Као што је већ пуч 27. марта показао, није њима био потребан мир и добро наше државе и народа, већ још један “колонијални” рат преко “посредника” (где други гину за њих и њихове интересе).
Напади на добровољце и пропаганда против Збора су нарочито појачани 1942/43. године, када је Србија била готово слободна од комуниста, а Дража обуставио директне нападе на Немце због страшних одмазда. Требало је пред “савезницима” ратовати против некога. Изабрани су домаћи “сарадници окупатора” – добровољци. То је подстицала и избегличка влада у Лондону, њен “војни кабинет”, који је водио брат Радоја Кнежевића, произвољно је стављао под казнено “слово З”, често добре и незаинтересоване Србе. Многи тако жигосани су и зверски заклани, мада су се браћа Кнежевић касније бранили да је “3” значило “заплашити”. У изузетно ретким случајевим, неке добровољачке старешине су самовољно покушавале да се реванширају ДМ четницима за нападе, ноћним диверзантским акцијама. Ко им се супротстављао, кочио и осујећивао, па и оптуживао вишој команди – нико други него збораши, главна мета четничких напада.
Почетком 1943. добровољачки одреде су се почели преформирати у праву војску националне Србије, прво батаљоне, а потом пукове. Важно је утврдити да су добровољци временски последње створена оружана скупина на тлу Србије, што је доказ да их није створила ничија “политика”, већ реакција на претешко и хаотично ратно стање; судбоносна народна и национално-одбрамбена нужда. Добровољачка команда је постала Српски добровољачки корпус (СДК) са свим нужним службама, од којих су за дух и морал добровољаца посебно биле важне – верска и просветарска. ДВЉ је тражио од збораша да не наступају политички, да не би дошло до раслојавања добровољаца на збораше и остале, те старешине бирале искључиво по својој вредности и војничкој способности, а не политичком опредељењу. Тако су збораши и просветари (који нису имали никаква командна овлашћења) деловали пре свега примером у животу, понашању и борби. Прилазили су својим друговима добровољцима хришћанском и домаћинском брижношћу и старањем; другарском љубављу једнаких. Тако створен дух јединства и недељивости добровољаца, пресудно је утицао на заграничне припреме наше најшире духовно-политичке заједнице за расејање.
Није битно колико је ДВЉ, њен “адвокат”, утицао на Недићеву владу да створи Васпитни завод у Смедеревској Паланци, остаје чињеница да су његову Управу и васпитаче чинили, скоро без изузетка, збораши, добри познаваоци комунистичке доктрине и деловања. Први задатак Завода је било спасавање комунистичке омладине, “проваљених” скојеваца и чланова партије, из Бањичког логора, смртне опасности, из кога су Немци прво одбројавали жртве за стрељање у својим стравичним одмаздама. У васпитној улози, Управа и васпитачи су тражили од “васпитаника” да искрено и отворено износе своја комунистичка гледишта, да би их у равноправној и пријатељској дискусији побијали и убеђивали и тако без икакве принуде, преваспитавали. Упркос честих немачких примедби на рад и на крају притисак на владу да распусти Завод, постигнут је велики успех. Најважније, велики број омладине је спашен сигурне смрти. Највећи број “васпитаника”, идеолошки неутралисан, при распуштању, повукао се у “мировину”, а знатан број заиста убеђен и “преваспитан”, вратио се националном путу. Највише убеђених је ступило у добровољце, међу којима и ухапшени члан покрајинског комитета партије у Великом Градишту, извучен са Ивањице, Уча Ђорђевић. Касније у логорима и избеглиштву познати збораш, који је умро у САД. Неки од ових су побијени у масакру три СДК пука у Кочевју, вероломно предатих нашим комунистима од стране Енглеза.
Када су совјетске снага избиле на границе Србије, Недићева влада се иселила у Аустрију, а њена власт угасила. Ту поново долази до разлике у сагледању будућности међу националистима и њиховим снагама. Михаиловић, пре тога одлучно потучен од комуниста који су се вратили у Србију, повлачи се са остатком још увек бројних снага у западну Босну, очекујући скоро искрцавање савезничких снага на Јадрану, и позива остале националисте да му се придруже. Српска државна и гранична стража са око 14.000 војника одлази у Босну, да их после неравних борби са комунистима и усташама, једва 1000 стигне до Беча.
ДВЉ се опет приписује “предвиђање” да се то неће десити, јер су “савезници” Британци званично отписали нашу избеглу владу, одрекли се Драже и преко Шубашића предали власт и легитимитет Титу, а њега и Народно-ослободилачку војску прогласили савезницима, чак је и Краљ био приморан да позове све националисте и монархисте да се ставе под Титову команду. У ствари нису у питању ни претходна ни задња “видовидост” ДВЉ, већ тачно “читање” и разумевање објективних чињеница – логичан закључак, заснован на исправној “оријентацији” у тражењу и остваривању дугорочног народног интереса, безусловно слободног од сваког страног утицаја, без обзира одакле долазио. А онда темељно познавање доминантног и безобзирног “страног фактора”и анализа сваког његовог “потеза”.
Са таквим сазнањима СДК и ДВЉ су се повукли у Словенију октобра 1944, јединог подручја (Тршћански залив) на који би се евентуално “савезници” могли искрцати, да спрече даље продирање совјетских и комунистичких снага на запад. Поред последњих борби добровољаца са словеначким партизанима, ДВЉ одмах почиње са остваривањем замисли стварања нове Југославије. План је био да се ту концентришу све преживеле и активне националне снаге (Дражине снаге у Босни, Ђуришићеви црногорски четници (ту је већ боравила мисија Ратка Парежанина са 30 добровољаца), Ђујићеви четници из Далмације (који је и на руководећим положајима имао доста збораша). У Словенију су већ били Словеначки домобранци са око 20.000 војника (и ту је било Словенца-збораша), Српски добровољци (око 7.000) Јевђевићеви четници, мања скупина Словеначких четника, планирано је и стварање Хрватске армије од југословенски орјентисаних Хрвата и домобрана. Тако створена армија од најмање 100,000 требало је да позове краља Петра да јој се стави на чело и ту у Словенији отвори фронт против Тита, а онда – као постојећа творевина и реална снага на терену – затражи “савезничку” помоћ и признање, и тако прогласи (нову) Краљевину Југославију. Млађи српски историчар, Бојан Димитријевић, писац обимне књиге „Војска Недићеве Србије” (Београд, 2011), назива овај план: последњи озбиљан покушај да се обнови предратна Југославија.
ДВЉ је одмах добио свесрдну подршку за план утицајног словеначког католичког бискупа Рожмана и команданта Словеначких домобранаца, бившег југословенског генерала, Лава Рупника. Добровољци и ДВЉ су помогли и омогућили долазак у Словенију, већ крајем 1944, војводе Ђујића и његових 5000 четника. Интервенцијом преко ранијег главног немачког представника у Србији, Нојбахера, ДВЉ је издејствовао ослобођење из злогласног логора Дахау, патријарха Гаврила и владике Николаја, и њихов долазак у Словенију, да помогну остварењу плана. Послао је опет у Босну свог секретара Костића, да са Дражом усагласи детаље плана. Дража је пристао да Ђуришић са својим бројним људством и виђеним људима крене из Црне Г оре у Словенију, али је овај самовољом подређених добио наводно Дражин телеграм, да дође њему у Босну. Ђуришић је пријатељски испратио Парежанина и добровољце пут Словеније да се врате у састав СДК, а сам са својима стигао до Драже. Овај га је осорно дочекао питањем: Ко те је звао и где си дошао у овај хаос и немаштину? Дух и морал око Драже био је слаб, а људство увелико да се осипа. Први га је напусти тзв. “Српску ударни корпус”, тј. Српска државна стража.
Дража и Ђуришић су се тешко завадили и овај одмах наставио да се самостално пробија пут Словеније. Запао је у ратне маказе, између усташа и партизана, изгубио знатан број збега од 20,000 људи. Посредством усташког савезника и црногорског сепаратисте, Секуле Дрљевића, предао се са остатком људства усташама, а ови их зверски поубијали. Од огромног збега у аустријски логор Ветриње, југословенских националних снага које су се предале Енглезима и затражиле азил, једва су се “дотетурали” њих мање око 700. А када су Енгези почели са вероломном предајом, њих су прве, не лажући да их возе у Италију, као нас остале – директно преко границе – изручили Титовим партизанима.
У даљим разговорима са Костићем, Дража је одлучио да у Словенију пошаље свог заменика, генерала Дамњановића, последњег шефа Недићевог кабинета, да ту обједини све већ присутне националне јединице и успостави директну радио везу са ДВЉ, али одбио да сам са људство уз њега у Босни, дође у Словенију, речима да још није време. По свему још увек је неосновано мислио да ће се “савезници” искрцати на Јадрану и баш њега усвојити за савезника. А у случају да се то не деси, намеравао је да се врати у Србију, јер је наседао гласинама из Озне, да га тамо народ жељно чека да их поведе против омраженог Тита. И тако се и одиграло. На граници Србије ухваћен је од Озне, затворен, суђен од КПЈ, незнано у каквим мукама осветнички погубљен, да му се и гроб не зна.
Дамњановић је дошао у Словенију и командно ујединио националистичке формације, али за стварање армије од 100,000 није било помена ни услова. ДВЉ је погинуо 23. априла на последњем путу да се договори са Патријархом и владиком Николајем о њиховом преласку у Швајцарску да тамо ухвате везу са “савезницима” и обавесте их о плану. Словеначко национално веће и домобранци су се окупили у Љубљани да по плану прогласе слободну Словенију и позвали три добровољачка пука – који су се враћали после борби на реци Купи, где је требало да обезбеде прихват несрећног Ђуришићевог збега – да помогну у обезбеђењу Љубљане. Дамњановић није бринуо о остварењу плана. Одмах је са остатком подређених националних снага, већ концентрисаних близу Италије, (саобраћај западне Словеније са Љубљаном партизани раније пресекли), похрлио у загрљај “савезника” и првих дана маја 1945. прешао границу, где су их ови на лицу места разоружали и стрпали у војно-избегличке логоре средње Италије – Штаб СДК и добровољце у Форли, а остале у Чезену.
После вести о смрти ДВЉ, у словеначком месту, Постојни, (седишту Команде СДК) окупили су се ту затечени прваци Збора и изабрали за председника Јашу В. Љотића (брата ДВЉ) и образовали Председништво. После тога уследио је рад заграничног Збора.
Изгледа асиметрично, да делатности отаџбинског Збора од 15 година дајемо много већи простор, а раду заграничног од 70, мањи. Разлог се може видети у напред изнесеном. У периоду матичног Збора, постављени су темељи целе наше “политике”, од нашег приступно-хришћанског “погледа на свет”, до начина сагледања и одбране суштинског народног интереса, угроженог и нападнутог од свемоћног страног фактора (НСП). Наведени су примери примене и “одговора” поменутих начела на најзначајније изазове и догађања у Краљевини Југославији и под окупацијом, који доказују исправност наших оријентационих “координата”. Задатак заграничног Збора је верност наслеђеној “политици” и матичном народу у великим искушењима избеглиштва и расејања, “обогаћеној” искуством живљења и делања у земљама матичних западних демократија.
У логорима Италије задржана су имена и структура војних формација, али се живот и рад брзо окретао стварности – активностима нормалног друштва. О детаљима живота у логорима постоји друга наша обимна литература. Наше је овде да прикажемо, на основу искуства у логорима Форли и Еболи, природу и дух наше шире заједнице која се ту стварала и сазревала, у припреми за живот и рад у избеглиштву и каснијем ширем расејању, почетно понела терет тог рада, покренула “Искру”, да га ускоро природном “сменом генерација” у потпуности преузме.
Језгро су били добровољци које смо напред описали. Њихов дугорочан заједнички живот, борба и другарство, уплив “везивних” служби, већ су од њих створили јединствену, убеђену, одлучну борбену заједницу, која је дубоко веровала (са гледишта најбољег народног добра и националног интереса) у исправност пута којим је ишла и борила се. Омладина Збора, спонтано поникла, је од почетка била аутономна (у Југославији – посебно име “Бели орлови”), имала своје Старешинство и Савет; ширила идеје Покрета којим се одушевљавала и слушала и саветовала са његовим вођством. Када се у логорима почела да спрема за избеглиштво, те и формално организује, добровољци-незбораши, већ су се у највећем броју осећали зборашима и тражили да у организацију уђу. Временом су постали и већина у њој. Жеља покојног ДВЉ да збораши у добровољцима треба да буду само “квасац” који помаже да састојци “ускисну” у (хомогено) тесто, испунила се. Даљи заједнички живот и рад у логорима само су продубили и раширили врлине добровољаштва, природно брисале све трагове разлика. Али заједница се дограђивала и ширила. Биле су ту, наше другарице-омладинке које су заједно са добровољцима пошле и избеглиштво; неговале нас и с љубављу лечиле као самопрегорне болничарке и докторке. Затим наши старији другови збораши и старешине, а онда и читаве породице неких добровољаца. У заједничком животу такве заједнице рађале су се љубави, бракови, ново потомство, породична повезаност; стварала доживотна пријатељства и присно другарство. Постајали смо широка породична заједница, коју је матични Збор духовно и идејно задојио и у њу се утопио. Исељена је из више хиљадитог пространог логора Еболи са осталим националним снагама, с пролећа 1947, после “савезничког1 мира с Италијом у британску зону окупирана Немачке и расељена у више логора.
Чланови нашег Председништва, који нису могли даље из Немачке због година, окупили су се из неколико немачких логора у Минхену и покренули ову “Искру”. Први и дугогодишњи њен уредник био је Ратко Парежанин. Материјалну основу за окупљање Председништва, њихово скромно издржавање (јер су били без других прихода) и покретања листа, створили су припадници горе описана шире заједница. Током 1948. увелико су се исељавали из Немачке, прво У Британију, на уговорене трогодишње, обавезно тешке радове, а углавном одатле, постепено у друге “савезничке” земље и континенте.
Шта је инспирисало ове људе да самоиницијативно скупљају и временом створе велики средства, део њих одмах шаљу нашима у Немачку, а остало подаре заграничном Покрету, где год се његови огранци налазе? Ми смо, после масакра 3.000 добровољаца у Кочевју, у избеглиштво ушли преполовљени, али никад војнички и идејно побеђени. Наш дух и морал никад нису били већи. Дубоко смо веровали у исправност нашег пута и зато имали доказе. Тачно смо познавали свет у који улазимо и шта нас очекује. Нисмо наседали туђинској пропаганди. Вили смо имуни за ине утицаје – тражили и бранили објективан народни интерес. Знали да се верност народу и његовом добру у туђини не могу одржати без сопствених средстава.
“Искра” је била гласило матичног Збора и стална веза наше духовно-политичке шире заједнице расејане по свету. Председништво је прво купило сопствену штампарију, а затим створило издавачко предузеће и штампала дела многих наших и других писаца и постало велико складиште књига. Најзад купило једноспратно здање близу центра Минхена, ту све сместило и обављало друге своје послове. Искра је штампана у Минхен до краја 1988, све док је тамо и последњи члан Председништва (претходно су двојица “ликвидирани” од Озне, Ратко Обрадовић и Јаша Љотић) био жив и било људи способних да је уређују. Пресељена је у Енглеску, компјутерски рађена и у формату часописа штампана у Бирмингаму.
Карактер наше шире заједнице најбоље показују Сабори које смо раније одржавали сваке 4 године у разним земљама, окупљали и по више стотина представника из држава и континената где су живели и на њима једни друге извештавали о протеклом раду и животу, а опште проблеме и иза-зове, као и планове за будући рад, разматрали и решавали саборно, у најбољем домаћинско- породичном духу. Сретали смо се и задрагано поздрављали као браћа и сестре – род рођени.
Чему нас је доучило живљење у класичним, матичним демократијама?
Стекли смо неспорне потврде да је политичка демократија само наличје светског високог капитала, иза које се крију његове анонимне газде. Да у тој служби, капиталистичка демократија, није никакав лабав, благонаклон поредак, већ прецизно смишљен, строго хијерархијски, дисциплинован систем, у коме државне службе, привидно независне и слободне друштвене организације, јавне и тајне полуге, синхронизовано раде на остварењу њених капиталистичких, а не рекламираних, циљева. Да политичка демократија и у државама њеним центрима, као сада САД, пошто су у питању интереси светског (интернационалног) капитала, према народу и његовом добру, односе и делују као и у земљама периферне, увезене и наметнуте, “демократије”. У САД, као – рецимо – Србији, постоје исте огромне разлике између врло богатих и много сиромашних; да исти степен сиромаштва постоји у обе државе – привид разлика је само у “стандарду”, мерен новцем. Сиромах у САД са, провизорно, 250 долара месечно, може да купи исту “корпу” услуга и животних потрепштина, као и његов “парњак” у Србији, с провизорно, 50 евра. Веровати да је увезена “демократија” ту да делује за добро народа и нације је штетна и наивна самообмана, јер – очигледно – то није њен циљ.
Нови светски поредак (НСП), последњи јуриш светског капитализма за преобликовање и освајање света, је толико развратно саморазголићен, да само треба не затварати очи (у страху или очајању) да се виде сва његова ђавоља и безобзирна недела од крвавих ратова, обојених револуција, потпаљивања расних, верских и грађанских разбојишта, масовне сеобе народа, до “пресвлачења” некад хришћанске Европе, суверених држава и народа, у безоблично сивило “ураниловке” народа, нација, раса, култура, вера и невера. За потребе капитала и тржишта употребљавају сва средства, од генетских промена природног биља и растиња, до стварања монструозних животињских врста. Нове генерације не знају укус и мирис сазрелог воћа и поврћа, јер зелено обрана – “сазревају” у хладњачама супермаркета. Исто неукусно “смеће” једе цео свет, од топле и сунчане Шпаније до тмурне и кишовите Британије. НСП је очигледно сукобљен са интересима слободних народа и суверених нација, па се против њега мудро бори или му се ропски предаје. Оба решења су излаз. Ми смо на страни народа и његовог и националног интереса а за отпор НСП-у. Али стварност говори: исход борбе је врло неизвестан, па је опасно НСП потценити, а његов противфронт у стварању (прерано) преценити. За борце против НСП (без обзира на исход) сигуран је мир њихове савести да су били на правој страни.
С обзиром на напред изнета уверења наше шире заграничне заједнице и усвојена гледишта матичног Збора и веру коју “Искра”, као њено гласило, 66 година доследно исповеда, давно смо закључили да она није биљка за страна поднебља, нити у њима може да опстане. Зато “Искра” већ 25 година тражи људе у Србији који би њено наслеђе – не ради нас који одлазимо, већ добра народа – желели и могли да усвоје и неком савременом облику, шире и оплоде.
После “отопљења” СРЈ према дијаспори, почели су да нам се јављају. Прво су нам се обраћали сарадници “Отпора”, који је амерички амбасадор у Хрватској са неким политичким групама из расејања, режирао. Када су увидели да ми нисмо ти, брзо су се хладили и отпадали.
Затим су дошли бар духовно-политички чистији и безазленији. С обзиром на економско стање у Србији, “Искра” је била спремна да такву сарадњу, покушаје и конкретне пројекте материјално помогне и помагала је, увек претпостављајући да се ради о заједничкој “општој ствари”. У првом случају после вишегодишње сарадње и заједничког рада, у који смо заиста уложили велика средства, партнери са друге стране су изненада цео подухват “приватизовали”. У другом случају у коме су углавном учествовали разочарани “отпадници” из првог покушаја, један чинбеник је директно проневерио отприлике трећину новца који је “испарио” у првом случају. Трећи случај, у који је уложено нешто средстава, такође је окончан “приватизацијом”.
Али “семе” које је сејала “Искра”, поред горњег “кукоља”, пало је и на плодно тло. Самоиницијативно се појавио сајт “Ново видело” на који су његови уредници одмах почели да преносе “Искру”, њена издања и изјаве о добровољцима, ЈНП Збору и другу сродну литературу. Данас је тај сајт сигурно најцелосније сабрана документација (архива) о раду, прошлости, мотивима и идејама поменутих. Врлина људи око сајта је да материјалну помоћ никад нису тражили ни очекивали, а кад је и најскромнија нуђена – одбијали.
Усхићена сајтом, “Искра” је ступила у везу са широм заједницом окупљеном око сајта. Требало је од учинка “Новог видела” искорачити у јавност и шири друштвени рад. Поред тога, отпочела је разговоре са другом широм заједницом чији сајт у свом програмском делу парафразира скоро у целости предратна “Начела и смернице” ЈНП Збор. Ако је требало нешто усагласити, било је одговарајуће разумевање неких ставова. У паралелним двогодишњим разговорима са обе заједнице, споразум је постигнут. Образовано је кровно правно тело и отпочео заједнички рад и очекивано уједињење обе заједнице. Са свеукупним наслеђем које им “Искра” нуди, јединство ће се спонтано остварити.
Шта је онда суштина наслеђе “Искре” које сигурно уједињује?
Од наших наследника се само очекује да две оријентационе “координате” здушно усвоје и примењују:
а) Окренути садашњици и будућности, истражују суштински и дугорочан народни и национални интерес, слободно од сваког страног утицаја, увезених и копираних духовно-политичких и привредних модела, са било које стране долазили – а онда његово прокламовање, срчана одбрана речју и делом и где је то могуће (и без власти) његово остваривање. Туђи модели нису сковани да животворе наш народни и национални интерес, већ средине из које су поникли.
б) Темељно познавање “страног фактора”, сада доминантног Новог светског поретка(НСП) и анализа сваког његовог корака, у последњем јуришу за освајање планете. НСП је очигледно непријатељ нашег народног и националног интереса, па се и мудра стратегија одбране од напада гради његовим суштинским познавањем.
Зашто је оваква општа орјентација спонтано уједињујућа? Зато што се не бави прошлошћу. Деобе, сукоби, острашћеност, итд. “извиру” из онога што се већ догодило – и као вода под мостом – прошло. Изгубљене битке прошлости се не могу добити, али злурадо подсећање на њих може да пробуди страсти. Ничију прошлост, политику, идеје, ставове, грешке, застрањења, дела или недела, нити брани нити напада, јер то просто није њен предмет ни циљ. Народни интерес тражи и брани на текућим и будућим “горућим питањима” и изазовима, народа, па је и сваки успешан одговор посве нова, некопирана и непоновљена, оригинална “политика”.
Тако је и са сарадницима на истом послу који му тренутно прилазе са нешто различитих позиција. Усвајање “Искриних” “координата” – ако лични интереси, суревњивост и амбиције нису у игри – они у тражењу народног интереса и његовој одбрани крећу са истог полазишта, па је логично, да ће им одговори и закључци бити блиски, ако не исти. Исти закључци бришу разлике, рађају једномислије, отварају пут општој слози. Потребна је само добра воља да се то спонтано сажимање призна и потврди.
“Искра” се последњих година окренула скоро 100 одсто текућим “горућим” питањима нашег народног и националног интереса, настојећи да укаже на “лековите” и одбрамбене одговоре на њих. Било све ређим (због нашег старења и одумирања) оригиналним написима из наше заједнице, било преносећи чланке наших родољубивих аналитичара и других објективних критичара. Код ових последњих могло је бити и нехотичних “исклизнућа” (нека нам опросте – по нашој грешној оцени) кад год би излаз и “лек” тражили у некој од “удица” демократско-капиталистичког система – нпр. “демократским” изборима”, јер они мењају појединце на власти, подобне и послушне, које је сам систем одабрао. А ђаво није у таквим појединцима (они су последица), већ у систему који треба мењати.
Неко ће запитати зашто “Искра” своје наслеђе нуди онима чије основни задатак није освртање на прошлост, њене проблеме, ничија лична одбрана, политика, идеологија, поступци…, већ тражење одговора на садашња и будућа “горућа питања” народног и националног интереса и на томе градња нове самосвојне народне политике. Одговор је: “Искра”, њени покретачи, хришћански “поглед на свет” и “идеологија” претходних генерација, жртвена борба оних који су је надахнули и створили – никада нису били сами себи циљ, већ верни службеници матичног народа и његовог интереса. Задовољство угашене “Искре” и нас који одлазимо, биће одговори наших наследника на текуће народне недаће и изазове, засновани на њеном оријентационом полазишту, бити управо идентични одговорима матичног Збора у савременим условима.
Последњи уредник Искре
Владимир Д. Љотић
