Данас, више него икада, о демократији износи се закључак да јој нема алтернативе. Да ли је то стварно тако? На почетку треба да се позабавимо значењем појма демократије. Реч демократија треба да значи владавину народа.
Они који се боре за „демократију” истичу „слободу” као њену главну одлику. Мање заглушно, да то подразумева необуздану слободу ‘рада’ капитала. Капитал у демократији има статус овоземаљског божанства и као такав је постао неприкосновена моћ над човеком. Речју, „демократија” је политички облик владавине капитала над људима. Демократија је према томе класна власт малограђанштине, у истој мери као што је и реал-социјализам био класна власт – диктатура пролетаријата. Иако на први поглед различити, деле исту суштину, обе не гледају на народ као органску целину већ га виде састављеног од различитих друштвених класа које су у сталној борби. Класне власти не могу и не желе да буду власт народне целине; оне су уствари власт једне класе над осталим народом. Из тога следи да „развој демократије” значи учвршћивање власти капитала и да је „демократија угрожена” не онда када су угрожена основна људска и грађанска права (о којима њени координирани заступници непрестано пропагандно таласају), већ када је угрожена власт капитала. Та истина се свакодневно потврђује у најразвијеним капиталистичким земљама Запада, посебно у САД и ЕУ.
Демократија је почетком 18. века идејно зачета у својој ‘колевци‘ Енглеској, а после свог економског успеха – Индустријске револуције – почела ширење према континенталној Европи, прво ‘пресађивањем‘ демократских идеја. Плод ‘критичног омасовљења‘ тих идеја била је Француска револуција, којој се приписује тзв. модерни „хуманизам” с основним људским и грађанским правима на којима се углавном заснива законодавство у савременим европским демократијама. Чињеница да се политичка демократија разгранавала Европом претежно под утицајем Француске револуције, одвела је (погрешном) мишљењу неких да је порекло капиталистичке демократије Француска. Обиље историјских чињеница и доказа несумњиво показују да је ‘мајка‘ политичке демократије Енглеска. Њеним деловањем у осталом ‘непросвећеном‘ и ‘профаном‘ свету утабан је пут освајачког колонијализма и створени темељи Британске империје, која до Првог светског рата, са ауторитетом ‘старијег‘ и јачег, суверено утиче на политику и економије осталих ‘демократија‘ и има своје ‘доминионе‘, велике и мале поседе, на свих пет континената, старог и новог света.
Основни циљ демократског поретка стварање најповољнијих услова за процват и гомилање финансијског капитала, те што веће и шире слободно тржите за производе привреде и индустрије. Од свих осталих опеваних ‘слобода‘, једина стварна јесте слободно надметање и међусобна конкуренција ривалних капитала – ‘дивља‘ слобода у којој ,велика риба гута мању‘. Све остало је безусловно усвајање и копирање целосног ‘демократског‘ пакета, у коме је ‘прописан‘ сваки детаљ друштвеног и државног поретка.
Сходно основном циљу политичке демократије, њеном јединству и једноумљу – а упркос унутрашњој ‘противуречости‘ капитализма о слободном надметању, до истраге, конкурентног капитала – сели се и ‘седиште‘, моћ и првенство у ‘демократској‘ заједници држава. Оно је после Другог светско рата очигледно у СДД, доминантној војно-политичкој и финансијско-економској светској сили, данас оличеној у агресивном Новом светском поретку (НСП), одлучном да што брже, док је премоћна, по свом нацрту ‘преуреди‘ планету. Британске империје више нема, али је њен утицај још увек несразмеран њеној садашњој војно-политичко-економској моћи.
На чему се тај утицај заснива и у чему огледа? На империјалном наслеђу, данас оличеном у Британској заједници народа (Commonwealth); делом у историјској, вредносној и искуственој заједничкој прошлости са небританским народима, а делом јаким крвним и рођачким везама са пространствима Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, па и САД. Али свакако и на престижу и угледу ‘мајке‘ и изворишта капиталистичке демократије – Енглеској. То је наглашено ‘изузетним односима‘ САД и Британије, нарочито у војно-политичким питањима. Британија је ауторитативан гласноговорник и најпоузаданији савезник САД у светским кризним ситуацијама, као у Ираку, Авганистану, Сирији, Либији и сада са Русијом. А тако ће бити и у сваком новом кризном сукобу и рату – реч и дело Британије уважаваће се у ‘демократском‘ свету – као став ‘велике силе‘, мада стварно то више није.
Сматрали смо важним, ради њеног правилног тумачења, рашчистите ‘порекло‘ капиталистичке демократије, а сад се враћамо нашој уводној теми.
Што је више угрожено право човека на живот, на слободу, на здравље и на здраву животну средину, на рад и личну као и народну егзистенцију, на слободу говора, на породицу, на неприкосновеност стана и личног живота – то се гласније куну у „демократију” њени верници. Корени представничке демократије, као што је знамо, су дакле у преврату малограђанштине над „старим поретком” . Тај стари поредак је замењен „демократским поретком” нама данас познат као НСП.
Демократија је данас, више него икада од њеног ‘рађања’ у Енглеској, идеја која готово „влада светом”. Већина светских сила не само да су њени активни поборници, већ се демократија и њена владавина нигде не сме доводити у питање. Нико не сме да је испитује, анализира; она је присутна као сунце и небо, као да никада није постојао, или не може појавити, неки други политички систем. Она се не доводи у питање и тачка.
Велика иронија је да демократија, која у свом изворном (хеленском) смислу значи „владавина народа”, данас означава поредак у коме су грађани сведени на радно-потрошачку масу и робове капитала. Она се не темељи на људским и грађанским правима, већ на класној власти и апсолутизованом принципу профита и приватне својине. Све оно што даје првенство приватној својини и што омогућава „слободу” увећавања профита оправдано је и добродошло. Када је профит апсолутно начело, онда су легални и легитимни најгори злочини уколико се путем њих спречава распад владајућег поретка. Право човека, а и целог народа, на слободу и живот подређено је праву власти капитала на опстанак.
Збивања у савременом свету указују на то, да су верници „демократије” спремни да употребе сва расположива средства да би се обрачунали с последицама кризе која може да угрози владајући систем НСП. Од ‘ружичастих‘ револуција које свргавају неподобне и непослушне, преко ‘арапског пролећа‘, превентивних ратова против бивших савезни који би могли да подлегну искушењима слободе и ‘независности‘, до форсиране исламизације Европе од које хоће да направе људско и расно ‘сивило‘, чије су директне последице огромне људске жртве, грађански ратови и милионско померање и збегови домородаца, како хипокритски звучи ‘хуманитарно‘ оплакивање хиљада удављених избеглица (њихове жртве) који плутају Медитераном. Треба истаћи да су све државне, друштвене установе и ткз. НВО у савременим капиталистичким ‘демократијама’ координирано усмерене у остваривању циљева НСП.
Малом је познато да су и политичке партије тековине капиталистичко-демократског поретка. Који смисао има њихово постојање? Оне, као вештачке творевине, служе цепању органске народне целине на завађене групе; „divide et impera” је начин владања НСП. Поборницима НСП је у тако подељеном друштву много лакше да спроведе своје циљеве и постављају своје кандидате на одређена места у власти, у циљу даље афирмације политике НСП-а и његове одбране. Партије у представничкој демократији, путем већине у скупштини, остварују стварну власт у држави, а над народом. Верници НСП-а раде, иако у различитим партијама, координирано и тако за њих не постоје препреке за остваривање својих циљева. Делујући са различитих партијских позиција за њих није проблем да на крају изгласају шта год желе, а да народ нема никаквог утицаја на њихово решење.
У свету, па и у Србији, данас многи кажу како је представничка демократија, на очиглед њених мана, ипак најбољи систем. Пропагирају да не постоји алтернатива, не видећи да она итекако постоји.
Стварно народно представништво треба да буде што потпуније а не раздељено, у смислу да цео народ, његова историја и живот и сви његови слојеви и ‘поделом рада‘ у друштву спонтано створене интересне групације (занимања) у њему буду заступљени. Народ као органска целина и сви сегменти и животна питања његова, треба да буду што директније заступљени, да би суштински народни интерес дошао до изражаја. Тако би се створило право и истинско народно представништво, попуњено представницима стварног и живог народа – сељак би представљао сељака, радник радника, итд. То би осигурало да сталежи бирају најбоље међу собом као заступнике, а не да партије и држе монопол на кандидације за посланике. Скупштина би у том случају расправљала и закључивала о актуелним и стварним питањима народног живота, а не о вештачким и идеолошким које нам данас намећу партије и туђини.
Јаков Бабић
