О уласку Србије у ЕУ, НАТО стандардима, Космету, предности ројалистичке у односу на републиканску идеју, петооктобарским променама, реституцији, те злоупотреби четништва…
Мој први сусрет са Србијом тешко могу да опишем. Летимо изнад моје земље, земље мојих предака и гледам како она гори. Нисам знао да је реч о Вуковару. Рекао сам: Господе Боже, да ли је могуће да се тамо доле један народ, Срби и Хрвати међусобно убијају? Слетели смо на сурчински аеродром где нас је, поред хиљаде окупљених, чекала и група од око 300 Хрвата који су узвикивали: ‘Живео Карађорђевић’. А ми смо само неки сат раније прелетали Вуковар који је горео. Требало ми је много времена да схватим шта се у ствари десило. Био је то за мене спор и тежак процес. Заправо, своју историју нисам знао до 1990. године, јер после развода мојих родитеља 1973. године мој отац је отишао са Мици Лоу и то је био крај, све до 1990. године када сам дошао у моју земљу и сусрео се са страхотама ратног стања. Било је то немогуће схватити. Али тај пут у Србију био је највећи догађај у мом животу. Много већи него смрт мога оца“, каже у интервјуу за „Печат“ ЊКВ Владимир Карађорђевић, син принца Андреја и унук краља Александра, седми претедент на српски и по мајчиној линији, трећи на руски царски престо Романових.
Осведочени сте евроскептик. Како се десило да, с таквим уверењима, ваш избор места за живот буду Британија или Немачка које су у заједници европских народа?
Тачно је то да сам евроскептик. Не мрзим ЕУ из разлога што она има неке веома позитивне аспекте, али када бих бирао земљу у којој бих живео то би, без икакве сумње, била Србија, у којој ћу, надам се, ускоро живети
Значи ли то да пут Србије у Европу, као приоритетан задатак спољне политике Бориса Тадића доживљавате тек као обећање?
Ситуација је веома компликована и иде у једном лошем смеру. Мислим да улазак Србије у Европску унију као идеја није бесмислена, али намеће се питање која је то цена и колико још моралних, културних и предањских одлика као земља морамо да погазимо да би постали чланица ЕУ. Мислим да морамо да ревидирамо пут који је Србија себи зацртала, стављајући на папир и чега смо се до сада одрекли и чега би још требало да се одрекнемо зарад неизвесне будућности у ЕУ. Верујем да је близу тренутак када ћемо морати да донесемо врло важну одлуку да ли је то одрицање вредно и коначно шта тиме добијамо. Није тешко закључити шта се тренутно дешава са земљама ЕУ, а слика није нимало лепа, ни обећавајућа. Та заједница нуди одређене предности, али ако их упоредимо са негативним аспектима, мислим да Србија мора да буде врло, врло опрезна по том питању.
Како већина народа дели ваш став да нећемо никада ући у ЕУ, онда и ваш избор Србије као места за живот делује разумљивији… Да ли бисте могли да набројите све Карађорђевиће који су владали и да издвојите оне чији модел владавине би за вас био најприхватљивији?
Морамо да узмемо у обзир време када су различите личности из династије Карађорђевић биле на власти. Без икакве сумње Карађорђе је најистакнутија личност наше породице. Данас, разуме се, није у тренду да неко извуче мач из корица и почне да прича револуционарну причу, али ако узмемо у обзир шта се све у то време дешавало и колико је зла Србији нането, мач из вождових корица био је једино решење. Тај револуционарни поклич није означио почетак устанка против Турака Османлија, већ је то заправо био бунт, устанак против дахија. Тај модел власти који је установио Карађорђе, тада најбољи за Србију, могао је бити прихватљив само те 1804. године. И Карађорђе се показао као најбоља личност која је могла да се носи са таквим изазовом. Апсолутни херој за мене је и човек, краљ Петар који се са својих 60 година враћа у Србију, креира од сиромашне богату државу, али нажалост, његови планови бивају спречени због Балканских и Првог светског рата…После њега долази краљ Александар, мој деда, веома одговорна личност за своје доба и његово убиство је, нажалост, најбоља потврда тога. Његов циљ био је проналажење начина на који би могао да заштити Србију и Југославију. То су моје три омиљене личности из породице Карађорђевић. Наравно, иако одушевљен њима, никада не губим из вида историјски контекст у којем су владали. Ако узмете модел њихове власти и имплементирате их у данашње доба, схватићете да ново време захтева и нове начине владавине.
Који политички систем видите као пожељан, егзистентан у неком могућем, будућем модерном краљевству?
Верујем да политички концепти које примењују Велика Британија, Шведска или Данска могу бити добра основа, иако, наравно, за све њих постоји законска регулатива која омогућава да се тај ниво подигне на виши степен.
Претендент сте на више престола. Када бисте били у ситуацији за који бисте се определили?
Волео бих да служим држави одакле су моји корени. За британски престо сам 103. претендент по реду, трећи, по линији Романових, за руски царски и седми за српски. Ипак, највише бих волео да служим тамо где су моји корени, а то је тамо одакле је мој отац – у Србији.
Колико сте упознати са истраживањем јавног мњења о популарности ројалистичке идеје. Чини се да је у односу на деведесете она нагло опала. Шта је томе узрок, ко је креатор овог пада рејтинга?
Многе околности, када се говори о популарности ројалистичке идеје, морамо узети у обзир. Године 1999. када је НАТО бомбардовао Србију, народ је био уједињен око једне идеје и тада је народу било лако да препозна оно што спаја Карађорђевиће, српску нацију и српску историју. Онда се десио 5. октобар 2000. године, када је владало, са ове дистанце рекао бих, нереално уверење да ће са Милошевићем нестати и све лоше што се Србији догађало. У време Владе Зорана Ђинђића породици Карађорђевић је поново дат двор на коришћење. Потом се десио тренутак када већина политичких странка нису показивале толерантност за промонархистичку идеју, за разлику од Ђинђићеве и Коштуничине администрације, и до данас је задржана перцепција да у Србији нема места за монархију. Такав приступ дао је свој допринос у јењавању популарности монархије.
Петооктобарске промене најављивале су и почетак решавања питања реституције. Но, чини се да је, уз помоћ Британије и њених обавештајно-дипломатских центара, мимо закона и без писаног трага једино краљ Александар успео да уђе у свој посед. Како то тумачите?
Треба рећи да је мој деда краљ Александар умро без тестамента и да је краљица Марија то питање поверила српском правосуђу. Године 1938,1939. донета је позната пресуда у којој се каже да деца краља Александра, Томислав, Андреј и Петар имају право на по једну трећину краљевске имовине. Постоје мали изузеци. Принц Томислав има једну додатну непокретност. Тај правни текст се још увек није променио. Но, за сада говоримо само о могућности да се живи на Дедињу. Договор између господина Зорана Жижића, тадашњег председника Владе СРЈ, 2001. године и наше породице, којим се Карађорђевићима који уживају право на то дозвољава употреба дела комплекса на Дедињу, Белог двора, Краљевске палате и помоћних канцеларија, живи и данас. И ако сада говоримо о пројекту који се зове реституција, схватићемо да је реч о различитим, донекле супротним стварима, али сваки члан има подједнако право.
Упознати сте са политичким животом у Србији. Да ли нам можете, упркос чињеници да је ово за вас можда осетљиво питање, рећи на страни које политичке странке су ваше симпатије?
Као члану породице Карађорђевић тешко ми је да одговорим на ово питање. Ми нисмо повезани, нити имамо било какав утицај на билу коју политичку странку. То није манир наше, већ сваке краљевске породице. У Великој Британији краљеви имају своја лична политичка убеђења, али никада и могућност да то јавно искажу. Став монархије је да би све политичке странке требало да се уједине и опасно је да било који члан краљевске породице отворено искаже своје политичке симпатије. Наравно, имам своју визију и мишљење о политичком животу Србије. Волео бих да видим како се она политички развија, али немогуће је да постанем члан или симпатизер неке странке.
Потписник сте петиције којом се осуђује кампања против Војислава Коштунице. Ако то нису политичке симпатије, да ли говоримо о алтруизму?
Господина Коштуницу имао сам прилике да видим два пута и стекао сам утисак да је реч о једној веома компетентној особи. Он није једини политичар са којим сам имао прилике да се упознам, али моје уверење је увек на страни истине и човека којег неправедно нападају, па био он политичар или обичан грађанин.
Ако би се Србија изјаснила за враћање монархије које бисте ви предности дали ројалистичкој у односу на републиканску идеју?
Монархија се базира на традицији. Она повезује дуготрајност и историју. Тај континуитет прекинуо је Тито. Али сада говорим о чистој традицији Карађорђевића од 1804. године. На тој традицији се може саградити нова основа, основа стабилности. И сама нова база омогућила би повећање инвестиција и стабилност. Верујем да је монархистички систем много транспарентнији у поређењу са републиканским, чиме је много лакше утврдити ко се бави корупционашким и другим пословима и такве појаве отклонити. Све то може да се уреди традицијом и стабилношћу које подразумева монархија. И наравно, монарх, не влада. То ради Влада, али краљ је краљ.
Поменули сте традицију. Установа српске, али и других европских монархија почива, нераскидиво је везана за војну традицију. Како као потомак краља ослободиоца, гледате на укидање војне обавезе?
Ово тражи дужи разговор. Сматрам да је неопходно донети коначну одлуку која би захтевала да се све донете реформе, не само ова са којом се не слажем, а тиче се укидања војне обавезе, дубински анализирају.
Како гледате на реформу која има узор у НАТО стратегији и негује НАТО етику, супротну традицији српског народа која у основи негује војни, хришћански етос?
Верујем да је питање НАТО-а врло тешко питање. За мене, лично, веома увредљиво. Довољно је сетити се за шта је НАТО био одговоран 1999. године. Та болна искуства осећају се и данас. Не заборавимо да је Србија 2007. године донела Резолуцију о војној неутралности, одједном 2011. године десио се НАТО скуп у Београду. Питам се како смо од једног концепта дошли до другог. Није фер што се ово све ради иза леђа народу и верујем да, ипак, постоји алтернатива. Ако узмемо у обзир Финску, Швајцарску или Ирску и још много држава, при чему неке јесу чланице ЕУ, али су се договориле око једне војно неутралне платформе, поставља се питање зашто Србија не задржи војну неутралност, с обзиром на то да већ учествује у Партнерству за мир? Зашто Србија мора да гледа, попут неких држава, како њене синове враћају у ковчезима кући? Постоји много разлога због којих Србија не би требало да буде чланица НАТО-а.
Својевремено сте рекли да постоји опасност да судбина Србије буде њено свођење на београдски пашалук. Неки догађаји су вас претекли и чини се да вас стварност ове 2011. године није демантовала.
Нема, од Другог светског рата наовамо, веће катастрофе по Србе, од ове која се дешава на Космету. Под окриљем западних сила десио се илегални акт у једностраној Декларацији о независности Косова, и уместо да га осуде, оне заборављају на Међународно право и његова начела која су на примеру Косова у потпуности погажена. Веома забрињавајући је долазак немачке канцеларке у Београд, која са собом доноси поруку да је признање независности Косова, на дуже стазе, једини начин да Србија уђе у ЕУ.
Сматрате ли да одговорност за ситуацију на Косову сносе само стране институције или је делом за њу одговорна и наша Влада? Ако се не варам ви сте оштро критиковали резолуцију коју је наша Влада поднела Генералној скупштини УН?
Наша Влада сноси велику одговорност у свему што се десило до сада. Нисам ту да бих критиковао неку Владу или неку политику, али верујем да је тај догађај покренуо много проблема са којима се данас суочавамо, пре свега са међународним фактором који врло пристрасно делује у корист косовских Албанаца.
Сматрате ли да пресудна улога, како на Космету, тако и у региону, припада СПЦ-у као једином ујединитељу српског народа са простора бивше Југославије, данас Космета? Коначно, мислите ли да она, услед извесних либералних слобода које заговара, може бити, остати бранитељ монархистичког уређења?
Хришћанство, посебно православље, данас се налази под великим искушењима и претњама. Али, хришћанству је много већа претња секуларизам, него остале религије… Имамо Цркву која има огроман потенцијал и богатство. Често се могу чути критике да наша Црква уводи клерикализам у државу и друштво, да је старомодна и иронија је што такве критике не долазе споља, већ изнутра. То је веома опасно за интегритет нашег народа, али и Цркве, у правцу очувања основних јеванђељских и светосавских постулата који нас чине српским православцима. То ме веома брине. Апсолутно подржавам све што СПЦ ради да би задржала своје вековне вредности и нисам против модерних тенденција све док оне не почну да угрожавају основе наше вере.
Да ли је историјски праведна рехабилитација четничког покрета на неки начин злоупотребљена зарад популарисања англосаксонског света и стварања анимозитета према истоку?
Ту је ситуација компликована. Тешко је данас окатегорисати значење речи четник јер је много пута и на различите начине коришћена. Сами постулати четничког покрета били су „За краља и отаџбину и с вером у Бога“. Сведоци смо да су многе политичке структуре злоупотребиле појам четништва. Залажем се за потпуну рехабилитацију основних постулата четништва. Уосталом они су у сфери монархистичке традиције. Када гледамо Дражу Михајловића као члана краљевске војске, одмах у њему видимо и лидера четника. И једна и друга војска имале су исте идеале. Питање је данас ко уопште користи постулате четништва и ко има права на њих. Када утврдимо ко има право на њих, онда можемо причати и о праву на рехабилитацију четника. А то је веома тешко питање, јер данас са ове историјске тачке много тога може и бива злоупотребљено.
Потичете из народне династије. Сматрате ли да се монархистичка идеја, изворно елитистичка, девалвира тиме што њени чланови учествују у шоу програмима на најприземнији начин?
Мислим да ниједна идеја која траје вековима није могла да остане непромењена. Иако монарх представља оличење традиције, морамо узети у обзир да су и они људска бића. Опасно је да неко ко се понаша на лош начин носи титулу и то је недопустиво пре свега за породицу којој тај члан припада, али и за шири међународни углед неке монархије. Данас монархија пресликава многе негативне ствари, посебно у последњих неколико година, али хвала Богу, грађани то препознају као појединачне случајеве и слика монархије ипак остаје очувана као слика неокрњене, традиционалне вредности.
Живели сте у Лондону. Колико је Велика Британија постала сабирни центар за одбегле династије и да ли је то њено политичко питање?
Британија је то увек била и када је реч о европским народима и европским монарсима. Она још увек чува једно ројалистичко убеђење и, наравно, увек је на првој линији ватре, јер је поједини политичари, изабрани од стране грађана који негују републиканску идеологију, нападају. Предност британске монархије је у томе што је успела да докаже да управо због ње долазе туристи и то нико не може да оспори. Велика Британија нема само ту функцију да уједињује краљевске породице у Европи, али она је добар показатељ како монархија може да функционише.
Да ли вам је познат број чланова породице Карађорђевић чији земни остаци леже ван граница наше земље. Сматрате ли да би било у реду да буду сахрањени у Србији?
Краљица Марија, кнегиња Олга, кнез Павле и много чланова краљевске породице није сахрањено овде. Ако се сконцентришемо на питање враћања остатака краљевића Андреја, краља Петра и краљице Марије у Србију мој одговор је да. Имали смо седам судских пресуда које су се тицале повраћаја свега конфискованог задужбини Карађорђевића. Влада је изјавила да неће да врати краљеву и краљичину вилу. То упућује на велики анимозитет због свега што се ради у Тополи и на Опленцу и зато сматрам да сада нису добре околности да се врате земни остаци мојих предака. Када буде крај овим ружним играма, и када се створе услови за њихов достојан погреб у Србији, бићу спокојан, јер они припадају Србији.
Да ли знате где се налази и када сте последњи пут посетили споменик вожду Карађорђу?
Овај на Врачару или на Тополи? На Врачару сам био јуче.
Ваша супруга и ви покренули сте хуманитарну организацију са циљем сакупљања помоћи за угрожену српску децу. Колико дијаспора има слуха за рад те организације?
Хуманитарну организацију „Мајка и дете“ основали смо 1999. године у време НАТО агресије на Србију, у жељи да помогнемо народу који је у то време много патио. Веома је важно да не смемо да злоупотребимо хуманитарни рад у политичке сврхе. Привилегија и част је бавити се хуманитарним радом и зато то није нешто о чему ми волимо да причамо. Ако можете да помогнете урадите то и не очекујте хвала. Неподношљиво ми је када видим слику умирућег детета које прима поклон од хуманитарне организације. Да ли је то слика која треба да се показује? Танка је линија између маркетинга, новца и помоћи.
Када се осећате као принц, а када као обичан човек?
Себе доживљавам као обичног грађанина који има велику част добијену од Бога да штити име Карађорђевића.
