Memento mori

jadovno-saranova-jama.jpg

Дуго је паучина заборава и небриге покушала да прекрије и жртве Јадовна и не само то, него и страшна тишина, у којој се могао осетити страх при покушају помињања начина на који су Срби и Јевреји масовно убијани, безумно, монструозно, на тако малом простору, у тако кратком временском периоду, од априла до краја августа 1941. године. Јер била је то табу тема у време комунизма, али не и за преживеле и потомке овог геноцида, односно његовог самог почетка у НДХ. Масовно истребљење нехрватског становништва је било регулисано расним и верским законима тадашње усташке власти,а са нескривеним задовољством прихваћено и од стране већине хрватског народа, а поготово римокатоличког свештенства.

Овог лета господњег 2011. навршило се 70 година од тих трагичних дана, па је дан сећања обележен 26. јуна, где је том приликом организована и служена Света архијерејска литургија, парастос, кадиш и комеморација над Шарановом јамом, једној од 33 јаме, у које су жртве бацане живе, али и мртве, претходно клане, убијане маљем или ватреним оружјем. Не знам да ли неко уопште може да замисли шта је све рађено за само четири месеца, док Италијани нису зауставили Хрвате реокупацијом, у том дуго планираном пројекту, припреманом још пре рата. Јадовно је био увод у Јасеновац и његова претеча. Да ли су данашње генерације свесне размера тих, мало је рећи злочина. Само у ову јаму бачено је између 9 и 11 хиљада људи, а за њима и изгладнели керови, који би их дотукли онако везане. Све је довршавано са ручним бомбама, баченим на слојеве смрсканих тела, како не би било преживелих. Нажалост, једино две од познатих 33 јама на Велебиту није зацементирано после Другог светског рата уз помоћ ЈНА,а све зарад чувања братства и јединства. Можете ли осетити како је нама потомцима, који немају ни једну слику, ни један детаљ из спаљених кућа, ни једну видљиву успомену на своју породицу, на своје ближње претке. Тешко…јер „моје племе сном мртвијем спава…“  

Питам се, како све ово разумети … Ми живимо са сазнањем да је међу убијенима било и 28 чланова моје породице Ракић, аутохтоног становништва, које су претходно ловили као дивљач, по пољима и шумама, хватали у збегу, палили по кућама, а преостале бацали у те јаме, као да је у питању отпад, али људски и то све у неколико дана, почетком августа 1941. Тешко, а нама које не разумеју, још теже. Нека ово буде неки вид помена на моје деде, бабе, стричеве, тетке, прадеду. Међу њима су била и деца од 2, 4, 8, 12 и 14 година … нека силована, а стрини је ножем вађено нерођено дете из утробе и слично. Они су међу оних 40.123 до сад регистрованих мученика, чије кости и даље леже на дну јама и под разним бусенима земље, широм простора који је обухватао комплекс усташких логора Госпић 1941. Међу убијенима су и 73 православна свештеника, од којих и сарајевски митрополит Петар Зимоњић и епископ горњокарловачки Сава Трлајић.

Захваљујући, највише, удружењу Јадовно 1941 и њеном председнику Душану Басташићу, овогодишња, друга по реду комеморација, добила је пуноћу тек његовим потресним и искреним обраћањем присутнима,којих је било око 2.000. Имао сам утисак после тога да је сваки наредни говорник покушао да му одговори или барем немушто објасни оно што је речено, али безуспешно. Оно што је највише болело, поред осећаја туге за још увек неидентификованим и неексхумираним жртвама, јесте, пре свега, избегавање да се ствари назову онаквим именом, какво им приличи, а у овом случају то је геноцид. Да, страшна реч, велика и то толико, да је нико није смео изговорити, од присутног председника Србије, преко високих званица Републике Хрватске, до антифашистичких удружења и других. Геноцидом је угрожен биолошки опстанак Срба и Јевреја до те мере да су изгубљене читаве генерације, а о томе се мало прича. Зато су предивни простори Велебита, Подвелебита, Госпића, Пага, Јадовна, као централног и трагичног места комплекса усташких логора, претежно пусти и са малим бројем становништва.

Иначе, док смо још путовали кроз Хрватску, како би смо дошли до Шаранове јаме гледао сам и подсећао се да је то била једина држава у Европи која је организовала логоре смрти својим рукама и за своје грађане, једина која је имала логоре за децу, једина у којој су римокатолички свештеници били управници логора и који су узимали активно учешће у злочинима, па се крвави појављивали на мисама и безбрижно служили. Једина у којој је насилно прекрштено током Другог светског рата преко 240.000 Срба, а о бруталним начинима убијања и броју да и не говоримо. На довим чињеницама згражавали су се и њихови савезници, Немци и Италијани. Саградили су прве логоре већ у априлу и почели са истребљем на својој територији, јер су пре рата већ имали припремљене планове за уништење других народа, док су Немци то учинили тек у октобру, али на тлу туђих окупираних земаља. Па, ко је ту кога научио, ко је био бржи !?

Са читавог простора бивше НДХ људи свих узраста и занимања довођени су овде на губилишта, зато не дозволимо да нам буде тешко да одемо сваке године на дан сећања, 24. јуна, на Шаранову јаму, како би молитвено обележили сећање на наше новомученике и одржали збор. Јадовно, као и Јасеновац, морају оштрити националну свест Срба, не смемо ћутати. Као што се чуо њихов јаук, тако се мора причати и живима о томе. Објашњавати свима, а посебно млађима, да заборава нема, отворено причати о геноциду и уврстити га у школске уџбенике, али и направити коначно јединствен меморијални комплекс или музеј о геноциду над Србима, нешто слично Јад Вашему. Радити на успостављању сарадње са свим удружењима која се баве тим истраживањима, а нарочито сведочанствима преживелих и сведока.

Већина монструозних убистава и крвника је и даље неоткривено, јер се и даље заташкава, прећуткује, умањује, али докле..!? Дотле, док нам свест не буде на том нивоу да просто вапимо да направимо сопствени документациони центар, посвећен проналажењу усташких и домобранских ратних злочинаца. Није узалуд чувени Симон Визентал упорно одбијао да дође у бившу СФР Југославију, оптужујући њено руководство да систематски прикрива истину о геноциду над Србима и Јеврејима и констатујући касније, почетком 90-тих, на позив да нас коначно посети,“… да се код нас ништа није променило“. И, био је у праву. Идеолошка матрица је остала иста. Привидно је кренуло нешто ново 1991. године, али суштински исто. Идентичне државе (Немачка, Ватикан, Италија…) су поново кренуле прве, као и 11. априла 1941. године, са признањем нове НД Хрватске. Не заборавимо, и онда и сада се то звало међународно призната, како то воле да кажу. Очигледно је да се историја понавља,а на нама самима је да се бринемо о себи и ближњима, памтећи и подсећајући се да смо смртни.

Сећање на смрт је дар Божији,кажу свети оци. Он се даје ономе који испуњава заповести Христове, са циљем да се усаврши у светом подвигу покајања и спасења. Док ми,оплакујући ближње којима су трагично прекинути животи,проводимо време као да смрти уопште нема, живећи животом на земљи,а не стремећи ка Царству небеском. Вероватно,због тога што губимо сећање на смрт,због греха и при том,између осталог,заборављамо на хиљаде и хиљаде мученика,бачене у крашке јаме и бездане. Али није Господзаборавио.Он их памти и добро их је избројао.

Подели са другима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.