Прича о Хрвоју је кренула када сам случајно дошао до његових мемоара. Додатно упозорење на кратак рок за враћање књиге, утицало је на приступ са мање воље, али започео сам читање. Испоставило се да је времена било и сувише. Не знам шта ме је више заковало за столицу, да ли лакоћа писања, упечатљивост слика, живост ликова или голгота човека који још при проласку кроз њу опрашта свима. До тада сам јунаке познавао само из наше историје, који су углавном били препознатљиви по ордењу које су носили, али о њиховом животу је било мало речи или нимало. Можда само о догађају којим су заслужили орден. О светитељима се могло више прочитати, али њих нисам изистински доживљавао, јер су за мене, недовољно верујућег, стајали у некаквој магли, као из приче – бајке. А када сам завршио читање Хрвојеве књиге, био сам сигуран да је то јунак, јер нико други не би могао да све то доживи и да се сачува, и остатак свог живота посвети писању књиге за нас младе – упутства о томе како је дошло до онога што се нама стално враћа, а ваљда би требало да се више никада не понови.
И пожелео сам да чујем шта тај јунак има данас да каже. Како нисам могао да нађем податке о издавачу књиге, одлучио сам се да тражим писца директно и изненадио се како сам лако дошао до његовог телефона. Јавио се већ при првом покушају. Било му је драго што је књига оставила утисак на мене, али ме је молио да, ради бољег разумевања, пошаљем своју биографију, како би и он мене упознао. Учинио сам тако и од тада смо се дружили, сарађивали и водили борбу да његова књига допре до јавности и пробуди, бар код појединаца, вољу за патриотизам, за рад на корист свог народа, рад мученички, рад који се не исплаћује у новцу. Његов живот је био негација за све аргументе које би супротставили овом циљу. Зато је он стајао напред, а ми смо учили како је то не мрзети другог, надајући се да иза тога долази оно када их све волиш. Хрвоје је корачао далеко испред, многи од нас га нисмо довољно разумевали. И не само то, он се тако стар улагао далеко више од нас и тако, нехотице, удаљавао све више. Било нас је срам нашег хладнијег гледања на ситуацију и одсуства воље за акцију и зато што ништа у нама није позивало на реакцију коју је време тражило. Као да смо се код прве теже препреке помирили, посустали и пустили да кола наставе низбрдо и понашали као да нас то све не занима, или још горе, као да смо се утопили у средину која је себе искључила и која се неће бележити. Јер много је лакше схватити да те није ни било, него да си све то гледао својим очима, а ништа ниси предузео. А он нас је бодрио својим примером и чини се да је још више труда трошио да поједностави ствари, да разоткрије странпутице и ослика догађаје правим бојама. Размишљао је много и непрекидно нас обавештавао о томе. Није био наметљив са својим ставовима, некако је више излагао, као да тражи потврду за своје размишљање. Окупљао је око себе младе људе, код којих је тражио корекције за свој рад, што је углавном последица све бржег напретка којем друштво стреми. У тој и таквој интерактивној сарадњи проверавао је своје методе и решења за друштвени препород. Његово искуство, које се мерило веком, било нам је од непроцењиве користи. Волео је да учествује у критичким расправама и да својим посматрањем ствари помаже проналажење најбољих тумачења и објашњења.
Када сам припремао репринт његове књиге, инсистирао сам на томе да књига буде опремљена и заштићена, тако да дуго траје. Први предлог за корице је био приказ палог Исуса под крстом, на путу за Голготу. Хрвоје је то одбио: Људи ће мислити да су моје муке равне његовим, а то напросто није ни близу. Молио ме да и сам то увидим и свакако променим корицу. Насловна страна је промењена, а подсећања ради, Хрвоје нас је напустио и прешао у рајско насеље на православни Велики петак.
Било је епитафа који се пишу за читаву генерацију, када се као повод користи одлазак некога од њих. Али, ваљда једино мени паде на памет да ову прилику искористим да овај омаж повежем са својом генерацијом. Дубоко сам заронио да нађем шта ме је то подстакло да о Хрвоју размишљам као губитку генерације коју ја представљам. Налазим да су мојој генерацији недостајали ауторитети. Налазим да смо желели пуно, да смо могли више, али није имао ко да нас води. А били смо довољно интелигентни да не стајемо иза оних који су лошији од нас и довољно слаби да међу нама некога изаберемо. И ту су своје место нашли ликови попут о. Митрофана Хиландарца и Хрвоја Магазиновића. Њихова прича није била празна, била је право очинска, није мазила, али је била разумна, стрпљива и чекала да стасамо за њу, дајући нам је на кашичицу, онако како смо једино и могли да је примимо. Та прича и ти људи су спасили хиљаде интелектуалаца од чамотиње и жабокречине у коју нас гура ова наша свакодневица, ови наши руководиоци и функционери, они којима је будућност оно што ће бити сутра и код којих прошлост не постоји. Изгледа да губитком оваквих људи, нестаје та могућност за напијањем са извора. Извора који позива на слогу, окупљање, заједништво, праштање, разумевање, љубав… а ово се чини посебно важно, када нисте сигурни у сопствене квалитете и вољу. А то боли, јер ће нас историја упамтити као лошу генерацију, без обзира на појединце који другачије мисле, ако не предузмемо нешто веће од чантрања у рупама наших опустелих домова. Да покренемо читаву генерацију, да најбољи међу нама заузму места са којих одлучују о судбини свих нас. Тако би волео наш друг Хрвоје – да изађемо на прави пут.
А ја само могу да признам да га нисам пратио до краја и да ћу то додати као још једну велику грешку коју сам начинио на свом путу, кријући се иза обавеза које ме нису толико спутавале, а свакако нису биле тако важне као оно на шта је он позивао. Нека му је вечна слава и хвала.
издавач Александар Павловић
члан Друштва Хиландар Ваљево
