Пјотр Акопов, руски политички аналитичар и заменик главног уредника интернет-новина „Поглед“, говори за Геополитику.
Разговор водио:Слободан Ерић
Поштовани господине Акопов, Ви сте написали да није довољно бити главни противник глобалистичког пројекта који промовише англосаксонска цивилизација, већ да „ми Руси морамо да поставимо међе између себе и Запада и да правимо свој свет“. Да ли у Русији имате истомишљеника за ову идеју и да ли се ради на томе да Русија постане заиста алтернатива западној, англосаксонској цивилизацији?
– Заиста, Русија се може сачувати као велика држава једино ако се огради од Запада и самоформулише, ако се врати себи и дефинише сопствени цивилизацијски модел. Ми тај модел имамо – једино што се, почевши од петровских реформи, од почетка 18. века, догодило трагично цепање, скретање са сопственог пута, скретање са пута мисије Катехона и са пута наслеђа Свете Русије.
Ово је било изазвано тиме што је део управљачке елите раскинуо како са вером предака, тако и са националном традицијом, како у свакодневном животу и култури, тако и у геополитици. Касније се унутар елите водила стална борба између западњака и присталица националног пута. Али до почетка XX века Русија тако и није успела да јасно стане на национални пут – што био један од најважнијих узрока катастрофе 1917. године и почетка грађанског рата.
Чак и бољшевици, који су у том рату победили, и који су у почетку имали русофобне елементе, постепено су, током саме руске историје, били трансформисани на националну страну, поставши пред крај Стаљинове владавине национал-бољшевици. Али касније, управљачка врхушка, нажалост, није успела да развије овај покрет, па чак и више од тога, супротни, космополитски процес у совјетској елити, који је узео маха од 60-их година, на крају је довео до глупе и по својим последицама катастрофалне перестројке и распада СССР-а.
Почетком 2000-их почео је процес национализације управљачке елите, која је до тада у већини била састављена од случајних људи и плутократа-западњака. Нарочити замах овај процес је добио 2012. године после повратка Путина у Кремљ. Разграничавање са Западом, како идеолошко, тако и финансијско, није само одговор на притисак САД на Русију и Путина – то је историјска потреба саме Русије.
Само на овом путу, између осталог, и кроз обнављање управљачке елите (како чиновничке, тако и медијске, образовне, финансијске) могуће је очување и развијање наше државе, обнова велике историјске Русије. И ово схвата апсолутна већина нашег народа, велики део реалне (а не космополитске) интелигенције, и велики део Путиновог окружења међу официрима и чиновницима. Тако да је самоопредељење и самоочишћење Русије – питање времена, надам се у наредних неколико година.
Формулишући за себе комплекс националних вредности, у складу са којима би наша држава требало да се изграђује (а ово се тиче како морално-етичких, религиозних вредности, тако и економског модела, избора тог формата друштвено-државне економије који одговара моралним принципима руског народа, његовим стремљењима ка праведности и заједништву), Русија ће моћи да предложи своју алтернативу глобалном англосаксонском пројекту, који разводњава националне културе и цивилизације.
Али док не прогласимо наш нови симбол вере на државном нивоу (до тога још треба да прође времена, које је потребно за завршетак борбе на врху, а у чији сам исправан завршетак уверен), Русија ће свеједно наступати као алтернатива западној цивилизацији, као координатор и организатор отпора свих снага у свету које су незадовољне атлантском хегемонијом.
Видимо да Америка, Британија и још неке земље ЕУ предузимају, корак по корак, мере које могу угрозити економске и друге интересе Руске Федерације. Да ли мислите да ће овај негативан тренд према Русији од стране Запада да прогресира, и да ли дугорочно може довести до великог сукоба између Америке и европских сателита и Русије?
– Конфликт Русије са Западом има хиљадугодишњу историју – ми смо увек за Запад били нежељени комшија, кога су покушавали да потчине свом интересу, а неретко и да нас просто поробе (под било којим изговором). Ово што сада видимо је само још један почетак његове нове, оштрије фазе. Разлика између ове фазе и других је само у томе што јој је претходио период кратких, наводно савезничких а у ствари полу-вазалних односа са Западом, које је руска елита наметнула нашој држави 90-их година. Необичност ове конфронтације је и у томе што се она догађа у тренутку кризе англосаксонског пројекта глобализације – када је процес сакупљања света под власт праузорка светске владе отишао већ доста далеко, и Западу се чинило да Русија већ у најмању руку не може томе да пружи никакав отпор, а као максимум да је већ и сама укључена у овај глобални пројекат као један од клијената. Али Русија је бацила изазов и – сада већ и сам успешни и убрзани ход глобализације, долази у питање. Нарочито ако Русији пође за руком да око себе окупи све светске цивилизације и блокове који су крајње незадовољни покушајима атлантиста да их потчине свом утицају или да их користе као марионете (кинеску, индијску, латиноамеричку, арапску).
Како коментаришете случај обарања малезијског авиона у Украјини? Нас у Србији подсећа на сличне операције „лажних застава“: на експлозију на пијаци Маркале у Сарајеву за коју су оптужени Срби, што је био повод за бомбардовање положаја Срба из Босне, као и на случај наводног стрељана Албанаца у селу Рачак на Косову, који је био повод за напад НАТО-а на Србију 1999. године. Касније се утврдило да то нису Срби урадили, али последице су остале. Нама се чини да Русија није извукла довољно поука из свега оног што су Америка и Европска унија радиле Србима деведесетих година. Шта Ви мислите о томе?
– Обарање Боинга веома личи на провокације које тако воле да организују америчке тајне службе (мада се још увек не сме у потпуности искључити и варијанта случајног поготка ракетом која је била лансирана на други, војни авион). Ако је тако, Русија ће учинити све да би то и доказала. Ми се одлично сећамо и знамо за све случајеве провокација, који су организовани у Југославији и са Србијом 90-их година – и баш они нам дају повод да сумњамо на САД и у случају обарања малезијског Боинга. Што се тиче онога што је Запад урадио са Србима 90-их, треба знати да сви руски родољуби добро знају и памте „српску лекцију“ и схватају да је уништење ваше државе било упозорење за нас. Експеримент, који је Запад спровео над вама, био му је потребан, између осталог, и да би „провежбао“, стекао искуство, које би у згодном моменту могло да се примени и у Русији. Хвала Богу, ми смо успели да се одмакнемо од ивице провалије, на којој смо стајали све 90-е године, и „југословенски сценарио“ код нас није успео. Али зато данас гледамо покушај његове реализације у Украјини, која историјски јесте део Русије.
Како коментаришете тренутно стање у Украјини, као и позиције Нове Русије? Да ли војне снаге Нове Русије могу издржати војну офанзиву кијевске хунте? Један део јавног мњења и Србији, а чини се и у Русији, мисли да би Москва морала много више логистички да помогне снаге Доњецке и Луганске Републике.
– Рат у Украјини постаје дуготрајан и водиће се још минимум неколико месеци. САД гурају Кијев ка војном решавању конфликта, а Москва не може браниоце да остави саме. Велики део руске јавности је недвосмислено за већу помоћ устаницима – све до увођења војске. Истовремено, већи део јавности сматра да Путин сам треба да одреди форме и методе пружања помоћи Новорусији. Узимајући у обзир да половину устаника чине добровољци који су дошли из Русије (који су уједно и војно најспособнији део армије Новорусије), и да им се пружа најразноврснија помоћ, уопште нисам спреман да одвајам Новорусију од Русије: води се рат, рат за Украјину, и у току рата Русија користи сва средства – како војна, тако и економска, а и дипломатске методе. Помоћ устаницима ће се повећавати, нарочито после увођења секторских санкција против руске економије од стране Европске уније – зато што је управо рачунање на то да ће Европа издржати притисак САД и био главни разлог што је Русија крајње пажљиво и строго незванично подржавала Доњецк и Луганск. Али сада, у случају заоштравања конфликта између Русије и Европе и зближавања ЕУ са америчком позицијом (која се своди на покушај изолације Русије од Запада и кидање економских веза Русије и Европе), помоћ ДНР и ЛНР у потпуности може добити отворен карактер. Није искључено ни њихово званично признавање већ ове јесени. Али формирање Новорусије – то је само етапа у борби за целу Украјину, која треба да остане у саставу руске „васељене“. Ојачана и самостална, Новорусија ће постати полуга уз помоћ које ће бити могуће променити ситуацију у целој Украјини, и не дозволити њен одлазак на Запад.
У Русији, као и у Србији, постоји дуга политичка традиција „европејства“ и „космополитизма“ и политичке и вредносне оријентације на Запад. Колико је у Москви јака та прозападна либерална струја, не мислимо само у политици, већ у бизнису, култури? Да ли је један део људи после најновије политике Вашингтона и Лондона почео да сахрањује овакве илузије о Западу?
– Космополитске, прозападне силе су дошле на власт у Русији после 1991. – то је био други случај у историји Русије да су они успели да у потпуности освоје власт (први пут у марту 1917, после свргавања Николаја Другог). Деведесете године су биле време њихове готово потпуне владавине – они су заузели кључне позиције како у политици, тако и у економији, култури и средствима јавног информисања. Али почетком „нултих“ година, Путин је постепено почео да их склања од власти – и до средине „нултих“ година формирано је својеврсно двовлашће путиноваца (чекиста-патриота) и космополита (либерала-западњака). Изнуђено повлачење Путина у сенку 2008. (у вези са његовом жељом да не мења Устав и да не остане на трећем председничком мандату), родио је код космополита наду да ће успети да баланс преломе у своју корист. Кокетирање Димитрија Медведева са њима је јачало њихове наде. Али 2011. године је постало јасно да Путин има намеру да се врати у Кремљ – и више од тога, да ће се он вратити са отворено патриотским програмом чистке елите и мењања идеолошког програма власти (одбацивање лажне „безидеологичности“ која је годила либералима, и прелазак на национални, патриотски програм). Овај предосећај је изазвао панику како код руске „пете колоне“, тако и код либерала на власти. Повратак Путина ни у ком случају није одговарао ни Вашингтону.
Као последица, почело је „болотно смутно време“ (по Болотном тргу у Москви, где су почеле демонстрације – прим. прев.) које је требало да не допусти избор Путина, или, као минимум, да га ограничи у слободи деловања, везујући га либералним програмом (да га принуди на уступке либералима који наводно одражавају захтеве већине народа – иако у реалности њих подржава тек мали део московске тзв. креативне класе, то јест послуга олигарха).
Након што је Путин издржао удар „Болотне“, започео је процес национализације елите (кроз борбу са корупцијом међу чиновницима, истискивање олигарха из политике, а представника пете колоне са видних положаја у експертској и новинарској средини), и померање на патриотску страну у идеологији и култури. Олигарсима је било предложено да бизнис и паре врате у Русију. У односима са Западом, Путин је прешао на оштрију реторику – почео је да одговара на нападе Запада, да окривљује Запад за двоструке стандарде и притиске на Русију. Конфронтација са САД је 2013. године достигла врхунац – након што је Путин дао азил Сноудену, а касније и разрешио ситуацију око Сирије, не допустивши напад САД. Враћање Крима, као и уопште борба за Украјину, логичан су наставак његове политике супротстављања покушајима САД да сатерају Русију у ћошак, и да спрече њен препород као велике државе. Подршка друштва Путину је осетно порасла – у првом реду за рачун оних који су раније веровали либералној и псеудо-патриотској пропаганди, која је Путина блатила као „марионету Запада, слугу олигарха и светске завере“, а сада су се уверили да Путин служи једино Русији. Либерални, прозападни део друштва, који је још до недавног времена контролисао велики део медија и јавног мњења, нашао се сатеран у угао, и боји се да отворено искаже свој став, да не би изазвао оптужбе за издају.
Утицај овог дела друштва, који ни раније није прелазио 5-10 процената, значајно се смањио – али његове присталице на власти су и даље тамо, и покушавају при том да се не експонирају и да не показују панику која их је ухватила. У првој погодној прилици они ће покушати да Путину нанесу ударац с леђа – уосталом сама логика руске историје казује да ће прво председник њих почистити, у мери у којој буде продубљивао чистку и прерасподелу управљачке елите, у којој (нарочито у њеном делу који се односи на бизнис и културу) космополити настављају да буду у већини.
Али када говоримо о Западу, не треба да заборавимо политичке, десне, конзервативне, хришћанске снаге: Слободарска партија у Аустрији, Национални фронт у Француској, Народна партија у Швајцарској, Лига Норд у Енглеској. Такве снаге постоје и у Америци, групације око Рона Пола, Патрика Бјукенена. Мислите ли да је дијалог и подршка тим снагама од стране Русије шанса за побољшање односа између Истока и Запада?
– Европски десничари, конзервативне, националистичке снаге су противници глобализације – између осталог и у облику Европске уније, пошто је она инструмент у рукама англосаксонских стратега. У том смислу, они могу бити савезници Русије. Али за потпуно побољшање односа са Европом, тамо треба да се догоде озбиљни потреси, везани за кризу тог модела развоја (толерантност и мултикултурализам), који јој је наметнут. У случају озбиљног народног незадовољства и раста подршке десним снагама у Европи, услед опште кризе светског модела глобализације, може почети процес прерасподеле и смене елита, у току кога ће проатлантске и мондијалистичке снаге бити одстрањене од власти, или барем бити принуђене да је делимично предају.
У том случају је сасвим вероватан почетак дијалога између Русије и Европе, и изградња нормалних односа – иако 1000 искустава у нашим односима даје мало оптимизама и таквих нада. У односу на америчке десничаре – за сад они имају мало шанси за такво преформулисање америчке елите. Вероватније је да ће САД још покушати да организују „опроштајни ватромет“ и да ће на власт доћи председник који ће пробати да светску власт задржи путем војне силе. Катастрофалне последице тога, заједно са крахом доларског система, довешће на власт председника-изолационисту, сасвим је могуће да он буде и из редова десних, конзервативних политичара новог таласа. Е, тада ће Русија моћи да обнови односе са САД.
Колико пратите ситуацију у Србији? Како оцењујете актуелни положај Србије, где је убедљива већина становника на страни Русије, а где је Београд изложен притиску западних дипломата да подржи санкције ЕУ према Русији?
– Био сам у Србији само једном, али пажљиво пратим ситуацију у вашој држави откако сам почео да се интересујем за политику – то јест од почетка 80-их година. Трагедија распада Југославије, а потом и Србије, за руске људе је, наравно, веома блиска и разумљива. Нажалост, у пост-титовском периоду ваша држава је изгубила свој субјективитет – а за време маршала то је била једна од, не тако много, заиста независних држава света. Пост-титовска елита је изгубила контролу над државом и није успела да се супротстави провокацијама Запада за распарчавање државе. У Србији су настављени исти ти процеси.
Данас је амбис између елите и народа у Србији сувише велики, а и сама држава је фактички изгубила самосталност. Али мењање процеса у свету, везаних за кризу глобализације, за проблеме ЕУ, за пад САД, као и повратак Русије у улози глобалног играча и борца са глобализмом, дају шансу Србији да временом промени своју политику. У Русији ће се увек подржавати тежња Срба да живе по својој памети и да буду део православног, словенског света – који ће свеједно заузети своје место међу водећим светским цивилизацијама у новом неамеричком свету.
Превод: Слободан Стојичевић
Извор: Геополитика број 77, август 2014.
Аутобиографија Пјотра Акопова
Родио се 1968. године у Москви. Да ради у вољеној историјској струци није успео – у моменту завршавања историјско-архивског института распао се Совјетски Савез и историја је почела да се ствара око њега лудачком брзином. Први новинарски утисци била су путовања на узаврели Кавказ – у рат у Јужној Осетији и у осамостаљену Чеченију код Дудајева. У то време се преоријентисао на политичко новинарство и кремљологију – али после 1993. године, гранатирања Белог дома и појачавања цензуре у држави, привремено је напустио средства јавног информисања. Вратио се 1998. и за ово време успео да ради у различитим новинама, журналима, телевизијским емисијама и интернет-издањима у улози коментатора („Независна газета“, „Известија“) и главног уредника („Политички журнал“). Данас – заменик главног уредника интернет-новина „Поглед“ („Взгљад“, vz.ru). Политички аналитичар крајње десних, монархистичких погледа, националиста, монархиста и друштвени социјалиста. У свему осталом – потпуно миран руски човек и отац две мале девојчице.
