На свечано устоличење новог патријарха српског Г. Иринеја, из Новог Сада, као и из свих српских земаља, путовало се организовано. У три аутобуса путовали су и чланови наше заједнице заједно с другим верницима. Кренули смо у поноћ, између 2. и 3. октобра.
Добро организован превоз и потпуно поштовање процедуре учинили су да смо веома лако и удобно стигли до одредишта, без дугих пауза на путу јер је било битно стићи до Пећке патријаршије пре почетка свете Литургије. У Косовској Митровици су заустављани сви аутобуси; обезбеђење је преузимала Косовска полицијска служба која је формирала колоне од десетак аутобуса и постављала своја возила на почетак и крај колоне. Све се дешавало пред зору; није било много пролазника нити возила на путу, те није било проблема. Косовски полицајци нису ступали ни у какву комуникацију с нама; осећали смо се као уљези, али битно да нам нису компликовали наше ходочашће.
Крај пута, од Косовске Митровице до Пећи, на свим раскрсницама и на сваких километар пута стајала су или борна кола, или полицијска возила. Путем су и патролирала борна кола Еулекса и КФОРа.
У Пећ смо стигли кад се већ разданило. Становници Пећи гледали су нас с отвореном мржњом, али нису ништа предузимали. На свакој бандери крај пута којим смо пролазили кроз Пећ, видно су били истакнути плакати на којима је преко фотографије нашег новог патријарха писало, на енглеском језику, ратни криминалац. Бесмислена мржња становника КосМета према СВИМ СРБИМА мора бесмислено да се испољи. Мржња нема никаквог смисла, па се глупост и јад мрзитеља одражава и у самом испољавању мржње. Ти плакати су нам помогли да схватимо и осетимо у којој мери је КосМет окупиран, у којој мери није ни под каквом контролом и да разум не влада ни територијом, ни људима, па чак ни нашим судбинама, а камоли судбинама преосталих несрећника на КосМету српског порекла. Нема им помоћи од матичне државе у којој живе, али ни од снага реда и обезбеђења који су на КосМету успостављени. Поново се потврдило и колико је лоше по државу Србију и њене грађане било прихватање Еулекса од стране српске Владе.
Када смо стигли до Пећке патријаршије, увидели смо огромно море аутобуса и верног народа како се слива до улаза. Одлично организован паркинг и служба која упућује аутобусе на места одређена за њих била је на понос и дику СПЦ. Мноштво мокрих чворова у близини, те могућност освежења још пре уласка у манастир одлично су ''легли'' после свеноћног путовања.
Италијански и припадници још неких јединица КФОРа су нас, веома љубазно, све претресали и упућивали како и којим путем да уђемо у манастир, како да се не ствара зачепљење и гужва, а наше обезбеђење се јављало путем разгласа и помогло нам да схватимо шта нам наоружани људи показују. Све је прошло без и назнака инцидената, а снажне полицијске снаге, мноштво борних кола и на све стране распоређено обезбеђење уливало је сигурност и сви смо ушли у манастирско двориште радосно, свесни да суделујемо у великом и лепом историјском догађају.
Дочекало нас је мноштво окупљеног народа; унутрашње обезбеђење није било наоружано. Били су то млади момци очигледно одабрани од стране СПЦ и они су нас љубазно усмеравали јер, у толикој гужви, без организације могао је настати и хаос, а никоме то није било у циљу.
Велика платна на којима је пројектован пренос тока Литургије и снажно озвучење омогућили су нам да, мада смо били изван храма, учествујемо у светој Литургији и молитвама које су проузношене за сав српски народ и Његову светост, новог патријарха српског, Г. Иринеја. Осећало се како Дух влада временом и простором око нас; сав народ је био смирен и тих током скоро три сата трајања службе. По завршетку Литургије, наш патријарх се лепом беседом, пуном љубави према свима и сваком, обратио не само нама, него и свим људима света. Такође, захвалио се бројним гостима из разних верских заједница који су присуствовали служби без узимања учешћа у њој, управо онако како је у духу православља. Посебно се обратио становницима КосМета позивајући их на људскост и смирење. На жалост, Шиптари, становници српског КосМета, нису хтели да га слушају, баш као ни претходног, блаженопочившег патријарха српског Павла.
После Литургије, изнето је послужење за сав окупљени народ, а високе званице су се одвојиле у благоваоницу за њих одређену. Наша група се није још много задржала у дворишту манастира; чекао нас је дуг пут до Новог Сада, али и посета манастиру Бањска; древном немањићском здању ближе административне линије према централној Србији.
Колоне аутобуса су формиране и при поласку из Пећке патријаршије. Исто смо добили обезбеђење као и у доласку до манастира. Овај пут, међутим, увелико разбуђени становници древног српског места Пећи, организовано су чекали аутобусе и припремали се, очигледно, да провоцирају. Ни најмање их у томе није спречавала Косовска полиција; да ли нису смели, али сигурно је и да нису ни хтели да се замерају свом народу због неких тамо Срба, које су једва протерали у претходних дванаест година – а може се рећи и у претходних два века, па опет долазе да сметају.
Наш аутобус је први који је добио каменицу. Добро смо прошли јер је камен пао тик испод стакла. Међутим, остали аутобуси су много лошије прошли ту тортуру, те је, као што је познато, једна од жена која је погођена каменом, из Клиничко болничког центра Грачаница због тешких повреда главе пребачена у КЦ Ниш. Косовске власти су искључиле телефоне већини српских становника Косова и Метохије, али и Клиничком центру у Грачаници и свим осталим установама српског народа, те су уз велике муке успели да организују пребацивање унесрећене жене. Каменован је и аутобус с монахињама манастира Жича уз незгодне последице, а многи су се враћали до својих кућа аутобусима који нису имали сва стакла! Срамотно је да српски медији нису томе посветили готово никакву пажњу, као да се не ради о нашој држави, о терористима на територији Србије, и као да нису нападнути грађани Србије. Исто се понашала и Влада Србије и њени представници – што се њих тиче, ништа се није десило. Но, наш аутобус је наставио без проблема своје путовање.
Скренули смо с пута којим је било одређено да напустимо територију КосМета захваљујући благонаклоности грчких КФОРоваца. Наиме, на свим раскрсницама распоређена борна кола и обезбеђење требало је да нам забрани да силазимо с унапред одређене маршруте. Али, наши Грци су, сазнавши зашто скрећемо с пута и где идемо, зажмурили на оба ока и пропустили нас. Нека им Бог стоструко узврати њихову љубазност!
Посета манастиру Бањска такође је била значајна за све нас; наишли смо на почетак вечерњег богослужења где је неколико скромних монаха предвођених игуманом тихо појало и молило се Богу.
После свега што смо видели и доживели, овде смо осетили (баш као и током саме Литургије у Пећкој патријаршији) да има наде за наш народ и нас саме, али је та нада једино и искључиво у Христу и цркви Његовој. Остаје нам нада да ће сав српски народ то схватити и осетити и напустити пусто и узалудно надање у западну цивилизацију, ЕУ и САД, те да ће се вратити свом Светосавском духу и предању и својој Светој апостолској српској цркви.
Околина манастира Бањска је толико питома и лепа, да нас је било тешко поново натерати да се вратимо у аутобусе, у којима смо провели већ преко шеснаест сати, али морали смо да кренемо. Тешка срца опростили смо се од манастира Бањска и његовог братства у нади да ћемо што скорије наћи начина и средстава да их поново посетимо.
Господ нам је свима подарио дивно време током путовања и трајања служби као и током целог дана, и тиме нам олакшао и улепшао проведено време и показао Своју благонаклоност ка самом догађају. До Новог Сада смо путовали без обезбеђења, наравно, и све је протекло у дивној атмосфери. Уморни, радосно смо се разишли својим кућама остављајући у нашем сећању ово путовање као једно од најлепших у нашим животима. Нека подари Господ нашем свјатејшем патријарху Г. Иринеју и његовој и нашој Српској православној цркви многаја и благаја љета!
