У општој атмосфери завереничког духа и хронифицираног неповерења у политичку класу на власти, атмосфери арогантно обилованој неумољивим утиском о личној, моралној и политичкој малодушности као и антинационалним, капитулантским перспективама гласноговорника политике прихватања реалности, необично тихо, бледо и незапажено, готово бојажљиво и са прећутним извињењем на уснама, регистрован је интервју шефа канцеларије за Космет, господина Александра Вулина.
Иако тај интервју објављен у недељнику Време премного говори о интервјуеру, особи чије име нећемо спомињати, аутор ових редова налази да поред реченице „За нас постоје само легалне српске институције (на КиМ) и оне неће бити укинуте“, реченице која је стављена у први план и накратко прелетевши преко медијског неба Србије, враћена у дубоку тишину, вреди нагласити нешто сасвим друго (исти интервју) по чему претходна изјава господина Вулина добија пуно, државничко значење: „Време је пред нама. Историјски народи се разликују од осталих по томе што не одустају од својих интереса ако се не остварују истог тренутка када би то желели. Остали дижу руке чим наиђу на прву препреку“.
Након бруталног и бесловесног урушавања крхке, али јасне државне политике оличене у националном становишту Војислава Коштунице, спроведеног од стране претходне владајуће олигархије током њеног четворогодишњег харања Отаџбине, ово је изјава која прва и једина, за сада, индицира дисконтинуитет са политиком режима Бориса Тадића. Зашто? Ако ни због чега другог, а оно због више него јасног дистанцирања од осионо утериване парадигме „прихватања реалности“ која живот, па наравно и политички, своди на кукавично „сада и овде“.
Далеко смо још увек, дакако, од одговорне, озбиљне, дугорочне националне политике, али ова искра наговештаја сведочи о ономе што је у тој политици нужно, наравно, не и довољно. Остаје још увек нејасно (последица је то вишегодишњег неповерења у доследност политичких принципа највећег броја политичких актера на српској политичкој сцени) у којој мери је наречени став господина Вулина израз дубоког политичког уверења и високе моралне надмоћности, а у којој мери је последица подразумевајућих обавеза које проистичу из дужности поштовања Устава. И управо по тој специфичној карактеристици, рекло би се разлици, моћи ћемо, поред осталог, да судимо о учесницима у нашем политичком миљеу и нашим надама о коначнојј судбини нашег Космета и читаве наше Отаџбине. Аутор ових редова, понукан између осталог и наведеном изјавом господина Вулина, дубоко верује да ћемо појединце које краси историјско-национални идентитет пре свега познати по одустајању од опсесивног позивања на Устав. У овој правно-јеретичкој идеји смештен је парадокс наше актуелне политичке платформе према косметском питању. И ако хоћете, парадокс родољубља. Елем, оног часа када се политичка класа уопште а особито она која је сада на челу државе, окане сувишног гласнозборења о Уставу као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље (Устав је формално правни акт који на правни начин регулише отпор људским слабостима, а то значи само да се политичари – не сви – позивајући се на Устав, плаше законских санкција које из кршења Устава следе) и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих се, када је реч о Космету (и држави уопште), не смеју правити “болни компромиси” у најави, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт.
И, да не останем недоречен, апсолутно је важно поштовати Устав и ниуком случају не покретати иницијативу за његову промену, али је још важније и без Устава и пре Устава имати свест о месту Косова у нашој колективној и појединачној историји. Устав у том случају представља само правни контекст у којем је смештен лични и национални морални императив.
Господин Вулин је својом изјавом индицирао такав капацитет. Остаје нада да неће остати усамљен. И зебња да ће бити пострањен. У том случају, дуго још нећемо искорачити из маја 2008.
