Нова Отаџбина – задруге стваралаштва

moba-pomoc-zadruga.jpg

„Нови дух и нове снаге носи сада / Жељна младост реда рада!” („Српска труба”, песма патриотске омладине)

„Морамо да вратимо колективни дух који нас је одржао кроз историју.” (Братислав – Браца Петковић, Министар културе Србије)

„Учешће народно у управи државној мора бити тражено међу организацијама које стварну народну активност представљају, а никако међу странкама.” (Глас српске политичке авангарде између два рата)

 

Желели би смо да покажемо да верност Отаџбини и осећај припадности представља општечовечанску вредност. То је вредност из које произилази принцип поштовања, без њега нема изградње пристојног друштва, па ни ваљане личности.

Да би се изградило пристојно друштво потребан је систем вредности. Међутим, систем вредности није самодовољан, бар не за нас православне Словене, он мора да буде израз животворног духа. Тај животворни и живоносни дух ми проналазимо у хришћанству и светлој народној Традицији. Нови дух, заправо на нови начин актуализовани, представља суштину новог патриотизма. Он даје снагу, о којој rope пева патриотска омладина, и он је сабиратељ, интегрише заједницу, он је колективан, како је добро приметио нови министар културе.

Неуобичајено је да један текст има чак три цитата, као своја мотоа, али за то постоје разлози. Основни задатак овог текста је да пронађе које су то организације које стварну народну активност представљају, односно које су то конкретне форме кроз које би живоносни дух, који носи снагу и саборност, нашао свој израз.

Пре свега да видимо које су то форме или оквири у којима се одиграва друштвени и политички, односно јавни живот савремене Србије. ДЕМОКРАТИЈА И ГРАЂАНСКО ДРУШТВО. Демократија се своди на обичну партитократију. Представници у скупштини су представници партија, а не народа, изабрани после једне циркуске маскараде зване предизборна кампања. Калигула је некад увео коња у сенат, а данас би такав експеримент без проблема прошао на демократским изборима. Грађанско друштво, или цивилни сектор је полигон за регрутацију и обуку антисрпских активиста, који користе државу за антидржавно и ненародно деловање. Ипак, без обзира што је окупиран од глобалистичких компрадора, сматрам да је управо грађанско друштво простор на којем се треба борити за Отаџбину праву. Ако се негде могу наћи модели за непосредну или партиципативну демократију, а то је стварно учешће народа у власти, онда је то управо овај простор. Међутим, то могу извести организације које стварну народну активност представљају, а које ми немамо, или их имамо недовољно и њихов рад није синхронизован! Поставља се питање: које би уопште то организације требало да буду?

Пре свега да рашчистимо појмове. Да би нам неке ствари биле јасније, требало би дати име ономе што нам је увезено као NGO/НВО, а данас се назива OCD (организација цивилног друштва). Како назвати једну народну иницијативу, која није привремено-повремена, већ стална. Сматрамо да је сасвим добар предлог – Задруга!

Задруга је организација вишег реда. Она није проста механицистичка организација, она је организована и уређена заједница, а заједница је духовноорганска творевина, ново биће духовно. Задруга је делатна заједница.Смисао речи задруга открива се простим рашчлањивањем: за-друга. Други, ближњи, онај са којим сам у заједници је основ моје егзитенције. Без заједнице човек „постоји као да не постоји”. Задруга је рад за ближњег, мој интерес није у првом плану! Наш credo би био: ЧОВЕК ПРЕ ИНТЕРЕСА! Управо је мој интерес (лат. Interesio – учествовање) да будем део заједнице, коју ћу изграђивати кроз афирмацију својих дарова и талената.

Задруге не морају бити само сеоске, свако човеково стваралаштво може бити организовано по принципу задруге. Свако удруживање двојице или тројице људи ради истог циља и истог посла, а уз претпоставку да међу њима влада дух љубави и поштовања, односно, солидарности и одговорности, може се назвати задругом.

Дакле, задруга би требало да буде струковна организација грађанског друштва. Удруживањем, или како се то данас чешће говори, умрежавањем више задруга, које се баве истим послом добили бисмо – што се у политичкој авангарди, између два рата, називало сталежима. Данас, ми сталеж доживљавамо као класу, међутим у значењу ове политичке теорије коју ни данас нисмо достигли, сталежи су струковна удружења или савези.

По нашем промишљању постоје четири основна сектора: друштвени, културни, економски и политички. Како је „матерњи језик” наших колега из цивилног друштва енглески, то ћемо овај наш концепт изразити као SCEP.net (sociology, culture, economy, politics).

Као што је за човека од изузетне важности да зна за шта је намењен, односно чиме треба да се бави у животу, тако је и са заједницом, односно задругом. Људи који оснивају задругу морају пре свега да знају који сегмент друштвеног терена њихова делатност обрађује. Ако знамо оквир посла којим ћемо се бавити, лакше ћемо доћи до јасног циља.

Понекад не мора да човек по струци буде оно чиме се бави у јавности, нпр. лекар или правник може да се бави књижевношћу, теолог хуманитарним радом, инжињер економијом, философ политиком… али је јако важно да се тим послом бави посвећено, а не рекреативно, хобистички. Задруга је нешто слично као брак, и ако не будемо имали људе који су спремни да се венчају са судбином Отаџбине, нећемо је ни имати.

Како створити задругу? Да би се направила задруга, мора постојати заједница људи коју окупља исти дух и исти и сличан поглед на свет. То је предуслов, прво заједница, организам, па онда организација. Затим потребан је некористољубиви ентузијазам и спремност на жртву. Кад кажем жртву то може да звучи патетично, али не мора човек увек да жртвује крв, сузе и зној, понекад је за добробит заједнице потребна добра воља, време и рад. Затим јако је важна визија, односно јасност циљева, што смо већ помињали, а без чега не може да се створи стратегија конкретног деловања. Наравно да се упорност и истрајност подразумева. Међутим, тешко је бити истрајан и упоран кад не постоји контекст или систем патриотско-грађанског деловања. Тако да наше постојеће патриотске организације углавном изгледају као глас вапијућег у пустињи, или да будемо помало (само)иронични као друштва самосталних ентузијаста. И то је нешто, и није без икаквог утицаја. У крајњој линији, тако се испуњава морални императив да се уради оно што је до нас. Ипак, да би патриотско-грађански сектор заживео и дао свој максимум у стварању Отаџбине праве, потребно је да постоји систем.

Поставља се питање: зашто нема система, па самим тим ни организованог патриотско-грађанског сектора? Како је то нешто на шта не можемо да утичемо, само ћеми их таксативно набројати:

– немање државне стратегије;

– непостојање фонда који би помагао овај сектор;

– изостанак подршке важнијих институција друштва;

– маћехински однос медија и тајкуна; и на крају, али не и најмање важно

– сузбијање интереса Русије за стање у српском друштву (за разлику од Западних сила).

 

Насупрот томе, ако желимо изградњу система, у оквиру којег би настао патриотско-грађански сектор, морали бисмо издвојити простор који би се оивичио следећим ставкама: сензибилност, ако не стратегија, државне управе за овај сектор; стварање фонда, којем би морални кредибилитет дале, бар неке од најважнијх друштвених, културних и духовних институција; анимирати привреднике, који имају патриотског духа да учествују у том фонду; стратешки осмишљавати медијску кампању и са Русијом повећати обим културне сарадње.

Како су то све ствари на које не можемо утицати, а не желимо да, попут Годоа, чекамо стварање система, поставља се питање шта да се ради. Прво би, бар оквирно, требало сагледати чиме располажемо. Политичка ситуација је нешто боља, односно нешто мање лоша него пре маја месеца ове године. Ово је влада какве-такве наде и велике стрепње, али је, пре свега, ова промена власти донела одређени предах после оне демо-диктатуре, те уништавања идентитета и достојанства, а стварања економског и моралног безнађа. И то је нешто…

Да ли ће то довести, бар до промене озрачја у нашим институцијама, медијима, међу привредницима, остаје да се види. Оно што сигурно знамо, јесте да нам у овом послу новац неће бити проблем, јер га немамо.

Кад човек нешто нема, онда треба да види шта то има, те да се ослони на то. Морали бисмо да пронађемо моралну главницу. Сматрамо да је то стваралачка солидарност! Наш народ је притисла велика чамотиња, тако да је ентузијазам, стваралаштво и заједничарење „најсубверзивније” могуће деловање. Требало би видети да ли се задруге могу организовати по моделу SCEP.net-a, чак и ако не постоји систем. Такође, не треба да се устручавамо да будемо нападни, понекад досадни и напорни према онима од којих се очекује да створе систем, или бар његове обрисе. „Колумбија из пучине ниче, кад намерник одлучи да је нађе!”

Свако од нас би требало да размисли за шта је намењен, или којим деловањем највише може помоћи свом роду, да пронађе једног или двојицу, или више њих, који имају иста интересовања и поглед на свет и – ето задруге! Ако у задрузи буде било љубави и поштовања, неће бити сујете и неслоге, а хијерахијски ред ће се подразумевати. Наравно, уз вођење рачуна да онај ко је старешина не треба да господари осталима, већ да им буде слуга, али и остали да оног кога прихвате за старешину (а то се може и мењати) слушају са радошћу, не сматрајући то неким понижењем.

Један добро урађен посао, акција, пројекат, биће новоствореној задрузи велика сатисфакција, а неким другима надахнуће. Само малим корацима можемо обновити Србију. Наравно, ако будемо имали вере да је светлост јача од таме, добро од зла и стваралачки рад од отпадања у чамотињи.

Подели са другима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.