Жарко Видовић : МОНАРХИЈА И НАЦИЈА

Monarhija-i-nacija-1.jpg

Наш је покрет монархистички. Као и скоро све у добу потрошачке културе, и „парламентарна монархија“ какву нуде „монархисти“ празна је љуштура. Овај текст доносимо како бисмо појаснили какву монархију желимо и за какву ћемо се борити
Наши неомонархисти се данас залажу за нешто опет потпуно страно српској историји, опет нешто изван Завета, Светосавског и Косовског.
У нашем неомонархистичком покрету стално се говори о „парламентарној монархији”, какву би, разуме се, требало успоставити у Србији. Чудно је да то говоре српски интелектуалци залажући се за нешто сасвим несрпско, чак – непостојеће.
Реч је, заправо, о западном типу монархије која је одвајањем монархије од државе, настала из протестантске монархије. Такве су монархије у Великој Британији, скандинавским земљама, као и у Холандији. Својства такве монархије најбоље је приказао немачки филозоф и Марксов учитељ Хегел. Српска монархија не би смела да буде одвојена од српске историје и Косовског и Светосавског Завета, док је протестантској монархији – како је то Хегел доказао – непотребна вера у Христа.
Наши неомонархисти би морали да уваже чињеницу да српска монархија у Новом веку никад није ни обновљена. Династија Обреновића је то покушала, највише кнез Милош, а још више књаз Никола Петровић, следећи велике црногорске владике. Међутим, са Карађорђевићима је усвојен западни (протестантски) тип монархије. Та и таква је била Краљевина Југославија, којој је – да би била монархија западног типа – недостајало још само то да се монархија одвоји од државе! Пре него што то ближе објасним, ваља рећи да се наши неомонархисти данас залажу за нешто опет потпуно страно српској историји.
Без вере нема краља
У својој филозофији историје и права Хегел приказује „германско царство” као највиши облик цивилизације и државе; и не само то, него и као најсавршенији облик друштвености (дакле, неотуђености и слободе човека); оно што се сматрало да ће постићи само Јевреји, као Изабрани народ Божији, у Божијој (теократској) држави, дато је – сада не више као верска заједница или црква, сједињена с државом, него – као филозофија (метафизика, сам Апсолутни ум) у филозофској (метафизичкој) монархији (која се стабилизује као обичај).
То је „нордијски принцип германских народа”. У том принципу је филозофија (метафизика) „превладала веру” и тако је помирила са нацијом – поистоветила нацију са државом!
Вера је интимно осећање човека да стоји пред самим Богом и осећање да том вером припада некој заједници. Нација је у читавој њеној историји, још од паганских предхришћанских времена – у историји као сталном идентитету.
Држава је закон којем човек мора да се покорава па ма које вере био, ма којој верској заједници припадао, ма из које друге нације потицао, јер држава није нација.
Али је филозофији (метафизици) најзад „успело” да ту веру, нацију и државу поистовети у „нордијском принципу” метафизичке државе. Данас ми настојање неке вере, нације или идеологије да буду државне (поистовећене с државом) називамо етатизмом. Али у Хегелово време и у његовој мисли то је била „умна (метафизичка) држава”, „нордијски принцип германског царства”. У томе принципу нема више сукоба између „интимне вере” и законске обавезе: просто зато што ту нема интимне вере!
Човек више не може бити „као Христос разапет” између љубави и дужности, личне склоности и државне обавезе: просто зато што ту нема љубави!
Не може зато што је у помирењу вере и државе, Бога и монарха, „помирен Бог са човеком”, те је тако „човек спасен”: не Христом, него „нордијским принципом германског царства”.
Принцип тога „спасења” (филозофског помирења) је у „божанском ауторитету монарха”; ако тога нема, биће у сваком човеку и поданику неизбежан сукоб између интимне личне вере (дакле, саме његове личности) и његове дужности, јавне обавезе. Сукоб ће, међутим, бити избегнут ако човек – нећемо рећи: верује, него – исказује, уобичајеним, „протоколарним” понашањем своје веровање у божански ауторитет монарха. (А бесмислено је и замишљати монарха без тога ауторитета: без тога ауторитета владар не може бити монарх!)
То филозофско, умно (а заправо обичајно) исказивање веровања у божански ауторитет монарха је једини начин да постане не само монархија, него држава која неће западати у кризе сукоба са друштвом.

„Навика – друга природа”
Таква мора да буде хегелска (метафизичка, умна, „интелектуална”) монархија. Такву је подржава и сва интелектуална елита немачких универзитета. (Адорно упоређује елиту професора са чврстом и непробојном заједницом вишег римокатоличког клера, само што су у протестантизму, после раскида с папством, ту клерикалну заједницу заменили немачки професори филозофије).
Тај „нордијски принцип германских народа” почива на једном посебном менталитету држављана (тј. поданика). А тај менталитет Хегел описује као „обичајност” („објективни дух” обичајности): она је заправо систем навика стечених вежбом, учењем, школовањем под контролом поменуте заједнице професора. Тај систем навика делује у човеку и из човека онако како навике једино и могу да делују: у понашању за које човеку није ни потребна свест (контрола тога понашања), јер је то понашање већ несвесно зато што је увежбано, навикнуто!
Човек, наравно, не може да увежба веру нити да учењем и увежбавањем постане верник. Али може да увежба исказивање вере или уверења; да то исказивање стекне као говорну навику, навику говорних телесних органа који се не покоравају нашим осећањима, него пре свега нашој одлуци да делују, да говоре, да вежбају. Вера ту није потребна, јер се обичајност (Хегелов „објективни дух”) ни не ослања на веру. То је Хегел могао да научи још од Игнасија Лојоле, од његових „Духовних вежби” (тобоже духовних, а заправо телесних, телесно-говорних!). Понашање обичајности је тако увежбано, да је већ непогрешиво, те му више није ни потребна свест (која би контролисала понашање).
Хегел и каже (у параграфу 151, Основне црте филозофије права) да се обичајност и јавља као општи „начин поступања”, као уобичајеност, као навика која је „човекова друга природа”: само у тој „другој природи”, у навици, може да буде „превазиђен” (тј. занемарен) морал личног става и да се повуче пред обичајношћу, „вишим обликом духа”.
Ту се, дакле, не ради о духу (о ономе што ми православни увек називамо духом), него о понашању, о којем човек одлучује, па тако одлучује и да га увежбава све дотле док не учини сувишном свест која би то понашање контролисала или дириговала. То је навикно понашање; а оно је аутоматско, рутинско…
И говор може да буде такво понашање: увежбано или навикнуто, рутинско (сваке духовне садржине лишено) „вербално понашање”. Човек који тако говори никад не греши! Ми их овде знамо као идеологе, политичаре, или естетичаре ликовне или књижевне критичаре; или чак као теологе клерикалце. Они лако усвајају метафизику Хегела…
Одвајање нације од државе
Хегелско и протестантско уједињење није било уједињење у вери него у обожавању националне монархије и божанског ауторитета монарха: празнични карактер и свечаност монархијских обреда (церемонијала и протокола) су интензивније и озбиљније обрађени него сва богослужења у Цркви. Снага вере се ослањала на снагу државе и проистицала је и из снаге државе. Био је ту култ државне моћи, барокни патриотизам. Државна обавеза је (као и држава) била верска. Повреда монарха је била и „повреда вере”.
Зато је демократија могла да напредује и коначно победи само на тај начин што би и нација и национална црква (верска заједница) биле лишене државне власти. Требало је зато одвојити од државе и Цркву и нацију. Како је, међутим, монарх био глава и Цркве и нације, као и државе (остварујући тако „нордијски принцип”), то је одвајање Цркве и нације од државе (и државне обавезе) било могуће само на тај начин да и сама монархија, као живо начело јединства поданика у националном и верском осећању, буде одвојена од државе!
То у први мах изгледа као револуција (тј. укидање традиције), јер традицију – а то значи: континуитет, историју, идентитет заједнице кроз векове – чувају управо нација и црква. Монарх је био глава и једне и друге заједнице. Али је био и глава државе!
Одузето му је само ово треће звање, државно. Монархија више није могла (нити у демократији може) да буде држава. Она сада остаје да буде само нација и црква, тј. да буде институционално појављивање нације и (у протестантизму, никако у Православљу) институционално појављивање цркве. (О Русији ће бити говора касније!)
Лишена власти, монархија остаје само институција части (тј. националне, чак химнично слављене сујете), традиције, историје, нације и, евентуално (у протестаната) цркве. У тим улогама она више нема никакве моћи (или би, у демократији, требало да буде лишена сваке моћи) да силом државних закона врши притисак на грађане и да их приморава на црквено, верско или национално опредељење. Тако је настало оно што се у речнику западне демократије назива грађаниновом „слободом савести”.
Држава нема више ништа од „милости Божије”, него је искључиво и у потпуности зависна „од воље народа”. Она је лаичка (световна). Ослобођена идеологије (теорије о власти духовне или магијске заједнице) држава је постала чисто правна установа. (Значи: није више национална, ни верска ни идеолошка)…
Крајњи исход одвајања монархије од државе је, дакле, дат у самој појави незаобилазних и нерешених питања:
прво – шта је вера? (као осећање!);
друго – шта је нација? (као осећање и свест историје!);
треће – шта је дух? (за разлику од оног што се у Хегела јавља као „Апсолутни дух”, „објективни дух” и као предмет феноменологије која приказује тобожњи „развој духа”);
четврто – шта је егзистенција? (као осмишљен живот индивидуе и повремено догађање личности, које је могуће само у трансценденцији, само пред Богом, у религији);
пето – како је могуће да нешто постоји, тј. да постоји као биће у самом себи (ван сваког и пре сваког односа)? Шта значи бити, постојати?
шесто – како је могућа људска заједница? (кад се зна да држава, као власт закона, и језик, као споразумевање – то нису).
Светска мисија Православља
Пред свим тим питањима су се културе западних демократских нација нашле тек после одвајања монархије од државе. Јер тек тада се човеку пружила и прилика да сагледа саму снагу и животност нације или Цркве; тек тада су оне искрсле као питање и судбина саме човекове личности и његовог идентитета (тј. да се, изван сваког механизма моћи, поистовети са поколењима сународника).
Али на ова питања европска култура неће моћи да одговори без активне помоћи Православља, уколико Православље оживи истовремено кад и свест Европе о кризи!
Она ће чак морати да тражи помоћ од Православља, свесна да је дошло време покајања за оно што је западна монархија, још од времена Карла Великог, учинила на цепању хришћанског света. А да би ту своју улогу Православље у европској и светској цивилизацији могло да одигра, оно се не може појавити пред светом као институција монархије (замена за православну црквену аутокефалију, монарх као „глава Цркве”, институција довољна протестантизму) него само литургијски, као институција Христове Цркве, тј. литургијске заједнице!
А у њој својом духовном снагом делују монаси и црквени сабори, а не краљ и његова интелектуална елита западног типа (свеједно да ли римокатоличког или протестантског).
А сад о још неким значајним склоностима и особинама протестантизма, јер нам – после вековних сукоба овде са папизмом, римокатолицизмом и унијаћењем – предстоји неизбежни сусрет и са протестантизмом и њиховом културом (демократском, дипломатском и верски равнодушном, чак збуњеном).
Тај сусрет ће нам бити и неизбежан и потребан: кад нам Европска заједница допусти да се, после деценија тито-комунистичке власти и неколико година сукоба са Европском економском заједницом, коначно вратимо у Европу…
Православље и метафизичка традиција Запада
Мало је њих који су склони да Римско право – ту основу свега што је на Западу цивилизација! – сагледају као византијску православну творевину! (Данте је то знао, па је V, VI и VII певање Раја посветио цару и светитељу правде, Јустинијану). У Римском праву је потврђена личност човека појединца: право служи за појаву личности, а не за обожење државе.
Држава је у Римском праву само инструмент заштите права човека. А инструмент не може бити светиња. Зато се Византија не назива „светим римским царством” (светом државом), него Царством православних Римљана (римских грађана!). Света може да буде само Црква: одвојена од државе, јер је светиња човек, тајна његове личности, а не држава! Карактеристично је, међутим, да Хегел приказује „нордијски принцип” германског царства као принцип који настаје негацијом („преживеле”) моралности и светиње личности!
Зато није чудо што протестантске монархије (тада још као монархијске државе), током читаве наше историје, бране на Балкану „статус кво”: сматрају да су легитимитет, ред и цивилизација на Балкану зајамчени само чувањем турског царства, против тежњи „нецивилизованих православних народа” да се ослободе! Протестантске државне монархије су се лако споразумевале са „оријенталном деспотијом” Османлија, али никад нису показивале разумевање за ослободилачке тежње православних балканских народа.
Па и данас је та традиција жива: чак и у демократији!
Уосталом, протестантске земље не одређују свој однос према другим нацијама (па и нама) по начелима демократије, него по начелима империје, нације и традиције. А демократијом се одређују само унутрашњи односи грађана протестантске земље.
Њихова демократија није за друге!
Преузето са сајта Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско – карловачке

Подели са другима