Већ одавно је у Србији упадљиво омаловажавање националистичког и хришћанског односа према друштву од стране главнине овдашњег јавног мњења. Стари милошевићевски систем, иако је (с обзиром на наслеђене комунистичке догме), формално имао не увек благонаклон однос према наведеним појмовима, суштински је био знатно толерантнији према њима, у односу на потоње антисрпске марионетске режиме под контролом Брисела и Вашингтона, све од Зорана Ђинђића, па до Александра Вучића. Овај други, као конвертит, обесмислио је много тога на политичкој сцени Србије, а његови партијско-медијски послушници, као да покушавају да најаве "крај историје" за Србију и вечиту владавину нове "напредне" узданице западних евро-атлантистичких хохшатплера. У складу са тим, режим Александра Вучића наставља са (не)делима свих својих претходника.
На први поглед, рекло би се да је у данашњој Србији у којој су многима пуна уста демократије, прилично бесмислено говорити о било каквој идејној дискриминацији, јер шта се друго може рећи за једно друштво у коме се на тржишту идеја могу пронаћи најразличитије опције, и у коме се све може изложити критици.
Но да ли је баш тако? Не могу нас заварати овдашњи отворени антисрпски екстремисти (веома носталгични за титоизмом) који тврде да живимо у клерикализованом и националистичком друштву. Таквим екстремистима смета, и ово данашње либерал-демократско свођење светосавске културе на музејски експонат, који само бива мало чешће јавно излаган током Божића, Васкрса или у изборној кампањи од стране оних политичара којима значи чињеница да је СПЦ најпопуларнија институција у друштву, те је њима неопходан компромис са народном реалношћу која још није у довољној мери прерађена по мондијалистичком калупу.
Ипак суштински гледано, незнатна је разлика између антисрба – отворених екстремиста и антисрба – тактичара, оличених како у старим властима под хегемонијом Демократске странке, тако и у новим напредњачким. Када је реч о оним првим, екстремистима, треба рећи да они имају сасвим отворен презир према хришћанском и националистичком погледу на друштво. Међутим, слично становиште имају и „тактичари” (попут бившег председника Србије Б. Тадића или новог властодршца А. Вучића) који балансирају између захтева својих западних налогодаваца на једној и на другој страни – чињенице да српски народ још увек није толико срозан колико би то желели поменути западни налогодавци. Треба рећи и то да су тактичари у неку руку и опаснији јер су перфидни, док су екстремисти често због нескривене и примитивне србомржње можда и делимично контрапродуктивни по антисрпску пропаганду. На крају крајева, медији под контролом антисрба-тактичара потпуно отварају простор антисрпским екстремистима (који немају готово никакву подршку у народу), а сужавају га националистима. Ипак ту није крај дискриминацији. Мондијалисти (обе поменуте верзије) у недостатку озбиљних аргумената против национализма, често покушавају националисте представити као некакве „духовне Абориџине” (који су из праисторије залутали у данашње време), те на тај начин у старту дисквалификовати идеолошке противнике.
Циљ овог огледа јесте и анализа неколико ставова и аргумената које овдашња антисрпска пропаганда често користи у сврху поменуте дискриминације. Кажемо антисрпска, а не антинационалистичка, јер „српским” мондијалистима баш и не сметају антисрпски сепаратизми и шовинизми у Рашкој, Војводини, југу Србије, а поготово на Косову и Метохији. Битно је да се спектакуларне антитерористичке мере примењују при хапшењу српских родољуба. Јер наравно, српско родољубље, у визури мондијалиста, поистовећује се са екстремизмом и злочином.
А насупрот таквом лицемерном и наопаком гледишту, српски родољуби боре се против тековина истински злочиначке идеологије чије су тековине живе и данас. Реч је наравно о идеологији комунизма. И питамо се и даље, због чега се не кажњава величање Броза и његових комунистичких злочинаца? Због чега се и даље не откопавају масовне гробнице српског народа страдалог од комунистичког терора? Очигледно зато што су данашњи мондијалисти духовна (а не ретко и биолошка) деца старих комуниста..
Али вратимо се средиште теме. При анализи мондијалистичке аргументације против национализма, овде се нећемо бавити отрцаним етикетама, фразама или оним крајње сировим аргументима антисрпских грађанских екстремиста који су најобичније изругивање и провокација. Фокусираћемо се на пар повезаних аргумената чија је конотација, више историјско-идеолошке него дневно политичке природе.
Екстремнији међу мондијалистима често воле да истакну како се „Европа уједињује, те је потпуно небитно где су садашње државне границе и шта којој државној територији припада”, јер кажу они „сви ћемо се једног дана наћи у уједињеној Европи”. Поставља се онда питање, због чега глобални заговорници такве „уједињене Европе” толеришу или чак подстичу све сепаратистиче антисрпске покрете, када „територија није битна”. Није ваљда због „угрожености људских права мањина”? Зар оних мањина које у Србији и после ратова деведесетих, чине преко 25% укупног становништва, и то рачунајући у укупан број становника и оне Србе протеране са својих вековних огњишта, која су наши „толерантни”-(по европејским критеријумима) суседи, етнички очистили. Чак и када би за тренутак заборавили да су бриселске бирократе којима по наговору мондијалиста требамо жртвовати своју већ поприлично нагрижену државност, исти они који су заједно са својим прекоокеанским савезницима обасипали Србе осиромашеним уранијумом, и које у дуету са финансијским центрима моћи уништавају остатке националних привреда по источној Европи, морали бисмо имати на уму да је национална држава као правно-политички израз нације, једино политичко средство којим народна заједница може одржати и радити на сопственом самоуређивању и заштити.
Мондијалисти ће често отићи још даље па ће тврдити како је једино битно то да грађани Србије имају „висок стандард”, баш какав имају грађани западних држава. Одговор на ово и није потребан за оне који знају и срцем примају Господње речи да „човек не живи само о хлебу”, а већ смо емпиријским путем закључили због чега нам западни центри моћи не могу желети било шта добро. Ипак треба истаћи и то да привредна развијеност западних држава није резултат политичког и економског система који у њима доминира (поготово не тамошњег система вредности) већ происходи из сасвим другачијих историјских околности, попут оне да су западне државе некада биле колонијалне силе. А колико је релативна данашња привредна развијеност западних држава, показују све чешћи социјални немири. Ако се томе додају и све чешћа дивљања имиграната која руше слику о Западу као „оази мира”, јасно је да стаклени евро-анеморал-атлантски нововавилонски небодери имају и стаклене темеље.
У покушају дискриминације, рећи ће умеренији међу мондијалистма, како „национализам и не мора бити сам по себи лош, али ето он је застарела категорија, која је била актуелна у XIX веку, а данас је превазиђена”. „Свет данас функционише по законима тржишта”- казаће мондијалисти. О универзалном и свевременском значају патриотизма и национализма, као темеља одбране нације и државе (јер да би смо бранили своју Отаџбину, морамо је претходно волети), излишно је говорити, баш као и о квазинаучној бесмислици да је национализам настао тек у XIX веку.
Удубимо се сада мало и у фамозне „тржишне законе” који „господаре човечанством”. Најпре треба рећи, да никада апстрактна идеја не може бити та која господари, јер власт увек мора имати свој персонални елемент. Да би једна идеја или принцип функционисала и доминирала, мора имати своје носиоце и мора бити функционално устројена на друштвеном нивоу. Конкретно, слободно тржиште јесте економска категорија. Економија зависи од политичких околности у датом друштву а политичке околности зависе од владајућег духа, то јест владајућег начина понашања и размишљања. Да би слободно тржиште на глобалном нивоу уопште постојало, неопходна је одговарајућа правно -политичка форма оличена у елиминацији државних граница и националних привреда, какао би мулти-националне корпорације могле ефикасније да обрћу свој новац без царина и осталих препрека, које претходно мора уништити политичка глобализација. А да би се успешно одвијала политичка глобализација, мора се сузбити национализам као темељ одбране народне државе коју глобализације прождире.
Ту лежи и одговор оним србофобним мондијалистима који у духу дијалектичког материјализма својих духовних а често и биолошких предака, кажу: „шта ће нам национализам када се он не маже на хлеб”. А да би смо данас било шта мазали, морамо се одбранити од глобалног експлоататора за шта је неопходан национализам као духовни предуслов успешне одбране општенародних добара. Не површни и противречни, већ истински органски и јеванђелски национализам, који мора имати своје доследне изразе у политичком, економском и културном животу српског народа.
Но вратимо се фамозним тржишним законима, који наводно владају светом. Да би профит евро-атлантских олигарха био већи, мора постојати потрошачки менталитет код народних маса. Човек да би био „топовско месо” слободног тржишта, треба бити обездуховљени, атомизовани и денационализовани потрошач и грађанин испраног мозга, а то је једно духовно стање. Значи владајући дух је прапочело економских појава у друштву, те су хришћански који теже промени владајућег духа у друштву, потпуно на легитимним позицијама, гледано са становишта реалности. Са становишта Истине, таква позиција у својој доследности, једина и јесте истински прогресивна. Јер без доброг духа, нема добре политике, а без добре политике нема добре економије. Нема националног и социјалног препорода.
Мондијалисти ће не ретко покушати да оптуже националисте – као следбенике идеја „које су нас довеле овде где јесмо”, настојећи на тај начин да националистима пришију етикету „преживелих структура Милошевићевог режима”. И то је свакако потпуна бесмислица. Аутентични српски национализам, ни деведесетих пре кобног петог октобра 2000. као ни данас, није на жалост био ни близу површине политичког живота у Србији. Његова идејна припадност тзв. „Трећем путу”, није само у смислу негативне идеолошке одређености према комунизму и према капитализму, већ и у смислу односа према некадашњем Милошевићевом режиму на једној и режимима које долазе после њега на другој страни. Аутентична српска идеја једнако је супротстављена и једној и другој страни. Ипак, не желећи да се упуштамо у апологију политике из деведесетих (која због свог антисрпског карактера то свакако не заслужује), морамо константовати неке чињенице везане за дешавања у српским земљама током деведесетих година прошлог века.
Све постпетооктобарске структуре, већ скоро петнаест година, у недостатку аргумената за сопствену одбрану, најчешће ће посегнути за блаћењем Милошевићевог режима заступањем тезе по којој „сво зло данашњице има корен у Милошевићевој епохи”, алудирајући при томе на: беду, санкције, „рат против целог света” …
Данашња гарнитура власти, с обзиром на то да је у највећој мери и сама била актуелна у Милошевићево време, ипак притајено и стидљиво износи такве тезе, али мондијалистички тзв. другосрбијанци и даље истрајавају на таквим позицијама. Ипак, оно што је чињеница, јесте да са свим овим несрећама Милошевићев режим има мање везе него структуре које ступају на власт после њега. Јер ове структуре нису самостална целина, већ су испоставе НАТО пакта, који је тих година имао далеко већу могућност утицаја на овдашње прилике од било које власти у српским земљама. Друго, распад СФРЈ и кулминација кризе на Косову и Метохији, имају своју историјску непоновљивост. Да су директни натовски полтрони тада били на власти у Србији несумњиво је да би Српство тих година било још угроженије и страдалније него што је иначе било. Јер такви полтрони у својству опозиције нападали су режим не само као криминални већ и као „великосрпско-националистички”.
Дакле, мондијалистима и старим и новим, и тактичним и екстремним, који јесу власт по мери туђина, и који су били и остали опозиција пре свега српским интересима, уколико не одступе од свог рушилаштва, препоручујемо да се повуку у мишије рупе, које су најбоља симболика и етике (по којој је задњица изнад части) и културе коју нам они нуде, као и њихове бедне аргументације и демагогије.
Илија Средојевић
