Брендан О’Нил: ШТА ФАШИЗАМ ЈЕСТЕ, А ШТА НИЈЕ

liberal-fascism.jpg

Вероватно је излишно сада расправљати око правилне употребе речи фашизам. Протествовати против трансформације речи „фашиста“ у уобичајену увреду. Инсистирати на томе да фашизам не значи „зао“ или „нелибералан“, већ има врло одређено и дубље значење.
„Ф-реч“ уништена је претераном употребом, њено оргинално значење и снага разблажена је милионима произвољних етикета налепљеним непријатним политичарима и радикалним маршистима који урлају „фашистичко ђубре“ на свакога ко их нервира; председника Трампа, Најџела Фариџа, полицију. И на десници је оптужба за фашизам постала налик плачу оболелих од Туретовог синдрома. Левичари су прави фашисти, кажу они. Луткасте творевине као „фемина – ци“ и „еко – фашисти“ потврђују да су десничари и сами спремни да вриште: „Фашизам ! “ баш онако како се вриштало на њих.liberal fascism
Разумно би било прихватити да је термин „фашизам“ уништен без могућности поправке. То је мртва реч. Сада значи „копиле“. То је емотивна увреда која изражава осећање беспомоћности онога који је изговара, чије уверење да се суочава са фашистичком претњом расте директно сразмерно његовој неспособности да разуме политичка дешавања. Увреда „фашиста“ више говори о осећају импотентности онога ко је изговара, него о моћи, иделогији и амбицији онога коме је намењена.
Ипак, покушајмо још једном. Покушајмо да направимо вероватно усамљену претпоставку о томе шта фашизам стварно јесте. Не да бисмо били педантни, већ да направимо разлику међу историјским периодима и да се оно што се дешавало онда једноставно не дешава данас. Јер фашизам данас не постоји, колико год се тврдило супротно.
Можда најиритантнија ствар око „Трамп је фашиста“ аргумента је колико је отрцан. Ово урлање „ф-речи“ на политичаре који нам се не допадају дешава се годинама. Исто је гооврено за Никсона, Регана, Тачерову. Деценијама либерали и левичари досађују са тим. Амерички троцкиста Џорџ Лаван Вајсман рекао је још 1969. да „су либерали и већина оних који се сматрају марксистима криви за олаку употребу речи фашизам“. Користе је као придев против десничара које посебно презиру, рекао је. Џорџ Орвел је приметио сличну претерану употребу и употребу са неразумевањем ове речи још 1944. када је фашизам свакако постојао. Позивао је левичаре и друге да обазриво користе ту реч.
Вајсман и Орвел би били престрављени „фашистоманијом“ у 2017. години. Нема обазривости. Орвел се бринуо да ће реч изгубити „последњи траг значења“ укоико људи наставе да инсистирају на томе да је употребе против сваког ко им се не свиђа. Реч се тренутно користи неисторијски и са непромишљеношћу која узбуњује. И међу вишим ешалонима друштва, не само међу неугледним протестантима и онлајн ударачима.
Кантарберијски надбискуп је рекао да је Трамп део „фашистичке традиције“. Принц Чарлс је врло забринут због повратка атмосфере 30-их година прошлог века и сви знамо шта то значи. „Да, Доналд Трамп је фашиста“, каже „Њу Рипаблик“, часопис који је некад себе сматрао гласом разума међу параноидним стилом америчког политичког живота. Сада – сви су параноични. Сви свугде виде фашисте.fascism
У последњим недељама корозија значења „фашизма“ о којој су Орвел и Вајсман бринули интензивирала се до забрињавајућих размера. Изгледа да сведочимо распаду историјских категорија, одвајању политичког речника од разума; дубинског расцепа између историјског искуства и политичког израза. То што људи отворено говоре о повратку 30-их година – као да је та деценија некаква плутајућа ствар или став пре него одређен момент у историји – показује колико је идеја фашизма постала бесмислена. Људе прогоне 1930-те – помодрели смо од „врло узнемирујућих ехоа тих мрачних дана“, каже Принц Чарлс – што више сведочи о њиховој моралној дестабилизацији и политичком нереду који осећају, него о било каквом повратку фашизма.
Ово је најизраженије међу политичком класом. То је њихов осећај да су „нападнути“, силазној путањи њихове технократске, судијске, „на – доказима – заснованог“ ауторитета над друштвом које одлучно прати политичке потресе Брегзита и Трампа, што их је навело да оживе фашистичку грозницу. Свеприсутност те речи мање нам говори о повратку фашистичког терора, колико о страху политичких класа у светлу последњих политичких дешавања.
Стабилност, или застој технократске ере са њеним непријатељством и према идеологији и према променама, довео је неке до тога да све политичаре, чак и политику саму, виде узнемирујуће и застрашујуће. Једна од последица технократије је да је оголила људе, особито утицајне људе, од значења политике, од самог језика политике, од сваке способности да разумеју реч политички и да разумеју да је политика борба или узајамно дејство интереса који се такмиче, а не, као што су замишљали, управљање процесом осигурања релативно редовног одржавања друштвеног и бирократског живота. Они су потпуно неприпремљени за политику, и повратак политике и врло политичке изјаве Брегзита и Трампа убедио их је да се суочавају не само са политичким изазовима, већ да је читава њихова каста широм света и само њихово постојање доведено у питање.
Пензионисавши се из политичког живота, одрекавши се политичког језика, повукавши се из сфере идеологије у комфорну зону експертизе и технократије, сада им недостаје политичких ресурса да изађу на крај са променом и чак да је разумеју. И тако сада виде терор и ужас – и фашизам – тамо где су, у ствари, само политичка конфронтација и револт; тамо где је, једноставно, простор политике.
Није случајно што су ехнократске елите посегле за фашистичким спектром да опишу скорашње догађаје, или у најмању руку да изразе свој страх од њих. Јер је, у основи, искуство фашизма убедило већину политичких класа у Европи да је потребно изоловати политичке процесе од популарног и јавног мнења. Ове елите извукле су непогрешиво погрешну лекцију из искуства 1930-их и 40-их: не да је опасно концентрисати моћ, милитаризовати државу и избегавати закон и слободу, већ да су осећања обичних људи и њихова очита потреба за ауторитаризмом били лоше смештени у политички живот и да би произвели само још ужаса у нацистичком стилу. И тако је у послератном периоду политика постала спутанија, више одвојена од обичног човека. Видели смо раст судијских интервенција у доношењу политичких одлука, полуправне извршне органе, нове врсте провера и односа, и, наравно, ЕУ: најјаснију манифестацију жеље послератовских елита да одвоје политику од руље.
Развевши политику од јавног мнења као вид спречавања претпостављених фашистичких склоности маса, није изненађујуће што политичка класа гледа недавне покушаје јавности да преузме контролу спајајући мишљење и демократију као повратак фашизма. Њихов највећи страх је да је поклопац који су ставили на латентни фашизам маса, на њихово одвајање од политичке машинерије, да је тај поклопац – подигнут. Вриште „фашизам“, јер виде фашизам у нама, обичним људима. Стога оптужба за фашизам представља дубоко непријатељство према слободи као таквој и према народу. Потпуни је елитизам видети фашизам у новој политици. Зато најелитније секције друштва – надбискупи, принчеви, шефови глобалних институција – предњаче у грозничавој глади за фашизмом.
И, наравно, то што они описују као „фашизам“ – Брегзит, људи који брину због имиграције, Трамп – није ни близу томе. Ове ствари му чак нису ни близу. Као што је Вајсман расправљао, чак и „диктаторство, масовна хистерија, антисемитизам, моћ безобзирне пропаганде, хинотички ефекат врсног говорника на масе, и тако даље“ не чине неминовно фашизам. Фашизам, рекао је, је нешто друго, нешто више од свега тога. Фашизам, у основи, је масовни паравојни покрет који спречава нормалну политику и нормално стање државе у ком та политика и државно устројство не могу изаћи на крај са претњом са којом се суочавају, првенствено претњом насилне револуције или организованог агитирања.
Као што рекао Троцки, фашизам се дешава када се полицијски и војни ресурси друштва и његови парламентарни процеси више нису довољни да држе друштво у равнотежи. У таквим околностима, као што се најочитије десило у Италији и Немачкој, управљачи друштва се уклањају или гурају у први план масовни насилни покрет створен да уништи претећу силу. Фашизам, у основи, је када друштво у кризи дозволи благи грађански или рат класа као средство сопствене стабилизације у дужем периоду.churchill-fascism
Фашистички покрет је сачињен од „лумпен-буржоазије и банди декласираног и деморалисаног лумпен-пролетаријата“ у живописној и одсечној фрази Троцког. Доведене до „очаја и грознице“, ове масе, парамилитарни делови друштва окрећу се против „уништитељских радничких“ покрета и, наравно, спроводе антисемитска дивљаштва. Последица је да је „створен административни систем који продире дубоко у масе и служи да заустави независну кристализацију пролетеријата – отуда је сама суштина фашизма“, каже Троцки.
Отуда су они који кажу: „Знате, нацисти су били левичари“ потпуно у криву. У основи, фашизам представља насилно довођење у ред одређених слојева друштва како би на крају била сломљена левица и радничка класа. Да, нацисти су користили одређене социјалистичке термине, чак су се називали и Национал – социјалистичка партија немачког радног народа. Али, као што Троцки каже, то су само била средства за грађење масовног покрета. Фашистички лидери користе велику количину социјалистичке демагогије, каже он, јер је то неопходно за стварање масовног покрета.
Ништа томе чак ни слично не постоји данас.
Ниједан од услова или група које чине фашизам и чине га различитим од мржње, демагогије и чак од диктаторства не постоји у Европи и САД у 2017. години. Не постоје моћни раднички покрети који би представљали претњу стабилности капитализма и морају бити уништени. Не постоји наоружана лумпенбуржоазија навођена ка грађанском или класном рату као средству „уништења“ већег броја њихових суграђана. Људи – па, обични људи – нису увучени у грозницу. Уистину, стрпљење гласача за Брегзит и Трампа суочених са беспризорним клеветањем је оно што задивљује.
Фантазија је тврдити да се фашизам вратио. То је фантазија која открива. Кад политичке и медијске елите говоре о фашизму данас, оно што откривају је страх. Страх од прималне, непредвидљиве масе људи. Страх непровереног јавног мнења. Страх од онога што виде као ауторитарни импулс оних ван њиховог друштвеног и бирократског круга. Страх од латентног фашизма, како они виде, уобичајених прималаца нацистички затамњене Европе или средње Америке којима недостају интелектуалне и моралне спосбности да се одупру демагогији. Као што је написао један колумниста, данашњи „фашистички стил“ политичара није толико креација злих лидера, колико опасних маса. „Компулсивни лажови не би требало да вас плаше“, каже он. „Компулсивни верници, с друге стране: они би требало да вас плаше.“
Укратко, не они који воде, већ вођени; не држава, већ људи. Ово је, најтачније, оно што их ужасава. На ово тачно мисле кад кажу „фашизам“. Мисле на мене, на вас, на обичне људе; људе који су се усудили да кажу да хоће да утичу на политику опет након година хибернације.
Кад кажу фашизам – мисле демократија.

Брендон О’ Нил је уредник интернет магазина „Spiked online“.

Подели са другима