Никада отвореније, за политичке странке бављење политиком у Србији је искључиво начин за стицање материјалне користи.
Држава је пљачкана још од комунистичких времена кроз систем директне погодбе који је директорима давао овлашћења да – без тендера и система контроле – робу коју преузимају плаћају по цени који сами договоре са својим партнерима.
Аутор ових редова је имао прилике да се у државном предузећу распитује о цени грађевинског плаца за који је био заинтересован, да би му познаник који ради у том предузећу у наступу искрености и са жалом рекао : „Ех, где су златна времена директне нагодбе“.
Десетине и стотине плацева и станова широм земље тако су нашли своје власнике за симболичну цену.
Таква је ситуација настављена и за власти социјалиста и њихових наследника из ДОС.
Послови су уговарани на „одокативне“ цифре и на основу тога и исплаћивани.
Све до доношења Закона о јавним набавкама током 2002. године који ће донети привид контроле трошења државног новца.
Привид, јер је уведена категорија набавке „мале вредности“ до износа који у овом моменту износи три милиона динара.
Законски су дата овлашћења директорима да сами бирају којем предузећу ће послати захтев за понуду, тако да се већ унапред знало ко добија посао и по којој цени. Преостале две фирме које би се појавиле на конкурсу били би или фиктивне или „ћерке фирме“ унапред познатог победника.
И, тако је рађено и ради се у хиљадама градских, покрајинских и републичких предузећа и институција протеклих деценија.
Милијарде евра су завршиле у приватним џеповама, а Србија опљачкана и девастирана.
Отуда се сав интерес политичких странака у Србији своди на узимање што већег броја предузећа, што већег дела колача.
Сви руководиоци предузећа – без обзира којој политичкој опцији припадали – радили су и раде исту ствар уз знање и благослов својих партијских лидера.
Политичке странке су ту само да дају кров и законски оквир у којем пљачка може да буде настављена.
Наиме, закони које је Скупштина Србије усвајала дају правно покриће за овакву праксу. У поступцима руководиоца предузећа нема ничег противзаконитог.
Систем неповратно једе самог себе и Србија сиромаши све више и више.
Глад партократа расте обрнуто пропорционално; што је мање новца у игри, њихова је глад све већа и методи све бруталнији.
Оне су одавно – пре свега по „омерти“, закону ћутања – методолошки најсличнији криминалним организацијама.
Политичка убиства део су демократске орнаментике одавно.
„Сви су део истог лицемерја“, да парафразирам Ал Паћина у „Куму“.
Отуда нема много простора за наду о томе како ће смрт демократског политичког система у Србији изгледати.
Партократски мафијаши браниће своје изворе прихода безобзирно као и њихови сицилијански претходници.
Димитрије Косијер