Све политичке идеологије које су врхунац свог ширења и утицаја достигле у 20. веку биле су идеолошка творевина Француске револуције и оваплотиле, некад и различито и са другачијим предзнаком дух Модерне.
(Ако су у питању и више идеологија, превасходно најдоминантнија је капиталистичка демократија. Истина је да се она ширила Европом углавно под утицајем Француске, али њено порекло је несумњиво Енглеска почетком 18. века. Одатле је углавном ‘пресађена‘ утицајем, револуционарним радом и пропагандом разуђених тајних друштава. Први руководиоци Француске револуције били су њихови чланови. Ширење капиталистичке демократије на друге континенте, као и упоредно стварање Британске империје, дошло је непосредно из Енглеске. То узгредно каже и Марко Марковић кога аутор ниже наводи.
Раслојавање капиталистичке демократије у више ‘(мало)грађанских идеологија‘ замагљује једноставнију и истинитију ширу слику света, оличеног данас у НСП; оставља утисак многополарности и вишеумља – којих стварно нема. НСП је далеко једноумнији, хијерархијскији, дисциплинованији, координиранији поредак; у његовој централи све државне и друштвене установе служе том јединственом циљу. То интуитивно закључује и сам писац кад касније каже: ‘сви политички правци… воде у истом смеру… избор је заблуда‘. То је тако видљиво и очигледно, али ‘наивнији‘ утисак о раслојеној и вишеполарној демократији погодује и користи НСП у његовом последњем јуришу за преуређење планете. Добронамеран коментар – Искра).
Стварање ’’новог човека’’ (Homo novusa) задатак је свих грађанских идеологија. Управо је то једна од главних препознатљивих црта за њих. Главни непријатељ грађанских идеологија је духовна вертикала којој тежи човек, уништење његових духовних вредности и свођење на ”срећног роба” материјализма коначни је циљ сада већ ”глобалног грађанства”.
”Добар грађанин је унутрашња свиња” – Фридрих Ниче
Грађанске идеологије своје корене вуку из Француске револуције, неке међу њима то са поносом истичу док друге не признају своје наслеђе. Како би се осврнули на тековине Француске револуције и најсажетијом дефиницијом одговорили на питање, могу ли се ’’правни, хуманистички и космополитски идеали’’ револуције одвојити од њене злочиначке праксе примењене у властитом дворишту, цитираћемо теозофа, историчара, политиколога и књижевног критичара Др Марка С. Марковића: „Јер сви позитивни принципи које та револуција истиче служе само да покрију политичку извраћеност коју је она посејала и народу наметнула. На Западу је то била највећа експлозија богоборства и гоњења хришћанства од Нерона до 19. века. По броју жртава, близу 700 о0о, Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине побијено је више Француза него за хиљаду година ’тираније’ француских краљева, против којих су се револуционари борили. Револуционарни терор, који је у највећем броју случајева имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом. Негација слободе, која ће на крају коштати живота и саме вође Француске револуције, отворила је пут тоталитарној тиранији 20. века. Чак и они који су у Француској револуцији досад видели колевку савремене демократије морали би најзад разумети да је тако извојевана слобода била прескупо плаћена и да се до ње могло доћи и путем реформи, као у англосаксонским земљама.“
”Човек без сећања” је једна од дефиниција доброг грађанина
Главне политичке теорије односно грађанске идеологије које вуку своје корене из Француске револуције су либерализам (десни и леви), комунизам (марксизам, социјализам и социјал-демократија) и фашизам (националсоцијализам). Све ове политичке теорије иако (површно) међусобно супротстављене савршено одговарају моделу ”грађанског друштва” и модерној дефиницији света, наследника теко-вина Француске револуције. Све оне имају у свом концепту стварање homo novusa-а (новог човека) и обожавање материјализма.
Либерализам кроз свој концепт схватања људске индивидуе као мере ствари поставља свог ”новог човека” у положај, изнад религије, природе и заједнице. Изнад свега и ван свега а само као део замишљене скупине ”грађанског друштва”. Либерализам се бори за слободу, али не слободу ”за нешто” већ слободу ”од нечега”. Иако је либерализам званично прокламовао своје идеале као «слободу, братство и једнакост», они су брутално гажени и презирани. Како су право на човека полагали капиталисти, приморавајући људе на практично робовласничке услове рада и самог живота, о никаквој слободи није могло бити речи. Њена супротност није нужност него принуда,која према томе постоји када је чинилац спречен да поступа по својој природи.
Како је либерализам изнад свега славио индивидуализам, који се постизао свим могућим средствима (макијавелизам) и заснивао на обезличавању човека, свођењу на просту обезличену јединку, а не на боголику непоновљиву личност, ни о братству није могло бити речи. На крају крајева, како се једнакост појединаца мерила финансијском моћи дотичних, у капиталистичком друштву није било места ни привидној једнакости. Обележје либерализма је индивидуа ослобођена сваког облика заједништва, сваке ”припадности”.
Комунизам пак свог ”новог човека” посматра као део бескласног, бездржавног друштва које се заснива на заједничким власништвом над средствима за производњу. Комунизам разбија заједницу кроз наметнуту борбу класа. Као и остале грађанске идеологије идеолози комунизма почињу са ”избрисаном таблом” – Tabula rasa. За њихове нацрте, пројекте и конструкције, потребан је очишћен терен. Све што је живо им смета, све органске и природне целине треба да буду уништене или бар разбијене. Пре свега породица. Међу седам ”буржоаских вредности” које су Маркс и Енгелс нападали у ”Манифесту Комунистичке партије” (1848) налазила се и породица, човек може једино ући у њихове комбинације као појединац, јединка, број.
Архитектура снова захтева празан простор. Интернационалистички карактер ”Комунистичког манифеста” био је јасно наглашен: ”Радници немају отаџбине”, ”Пролетери свих земаља уједините се” као и обећање да ће бити избрисано свако национално обележје. Скоро век и по касније совјетски режим је изабрао да првенствено нападне религију, личност, друштвену хијерархију и породицу. После Француске револуције која је однела око 700.000 жртава долази сестринска бољшевистичка која односи по неким проценама око 9 милиона живота.
Фашизам по многим теоретичарима је друштвено радикални покрет који вуче своје корене из јакобинаца Француске револуције. Као такав претендује на сопствено тумачење духа Модерне и ако се истовремено обраћао идејама традиционалног друштва, у таквом случају он је проузроковао стремљење конзервативаца да стану на чело револуције уместо да јој пружају отпор. Он свог ”новог човека” ставља у заједницу материјализма изузетог од религије коју замењује са идејом ”крви и тла” (Немачка) и ”апсолутне државе” (Италија).
Фашизам као идеологија поставио је државу на пиједестал божанства, што се коси са основним идеалом Хришћанства, а то је Христоцентричност. Држава треба да има теодулску мисију, а она сама није предмет никаквог обожавања, она је плод делања колективног организма једног народа. Такође, интересантан је покушај ”фабриковања” Ничеовог ”Надчовека” у национал-социјализму. Као да је предосетио Фридрих Ниче је прорекао будућност рекавши ”Доћи ће време када ће мене повезивати са великим злом које ће доћи”, ово је написао 1888 године. Фашизам је настао после других политичких теорија и нестао пре њих; ”оборен” је при полету не дочекавши природни распад или старост као друге две политичке теорије.
Човек данас, има ”право избора”, дакле, да се определи за неку од понуђених грађанских идеологија или неку од њихових подврста, (наравно привидно, јер сви политички правци који су на располагању воде у истом смеру). Свака привидна могућност избора само ”анестезира” његову свест о слободном избору и тако он дели судбину куване жабе са задовољним осмехом на лицу. Сваки избор је заблуда о избору.
Долазимо до закључка да је потребна нова политичка дефиниција као алтернатива постојећем ”глобалном грађанском друштву” и његовим политичким теоријама. Нова-стара политичка теорија која своје идеале неће црпети из наслеђа Француске револуције већ из чисте Традиције. Потребно је увести ред у овом свету диктираног хаоса и спасити шта се спасити може. Алтернативу постојећој владавини ”глобалног грађанства” можемо остварити у преиспитивању и издвајању одређених применљивих решења из постојећих политичких теорија и сачувати неке маргиналне елементе који су по правилу неостварени и остали на периферији или у сенци. Дакле, најбоље из свих политичких теорија а опет прихватљиво и применљиво, најбоље од, али ни једна од њих.
Нова политичка теорија која се можда већ развија а чији ћемо сведоци рађања вероватно бити, може донети алтернативу ”глобалном грађанству”, заштитити Традицију и отворити могућност истинског избора. Традиција у постмодерној ери, традиционализам прилагођен изазову времена, савремен али не и модеран. Савремен али чврсто укорењен. У једној речи ”Традиционал-футуризам”, Традиција за будућност. После пропасти прве политичке теорије либерализма који је изгубио сврху постојања, комунизма који се распао и фашизма који је нестао ”насилном смрћу” време је за коначни повратак Традицији. Повратак у овом случају није исто што и враћање у прошлост већ тежња ка вечности, јер као што каже руски филозоф и геополитичар Александар Дугин ”Ми се не боримо за прошлост која је прошла, већ за вечност која се огледа у традиционалном друштву.”
Павловић Никола
