Живот на Балкану заиста је препун прилика да човек шири границе своје спознаје и стиче нова искуства. Са једанаест година директно сам осетио шта значи реч „избеглица“, убрзо потом упознао сам и појмове „инфлација“ и „криза“, да бих са деветнаест први пут чуо термин „колатерална штета“. Арогантни портпарол НАТО пакта Џејми Шеј, коментаришући бомбама спржене и раскомадане српске цивиле, употребио је те речи, које по дефиницији описују нешто споредно, узгредно, пропратно и самим тим неважно. У безосећајној рачуници менаџера рата, који тачно имају дефинисано колико кошта живот војника, колико официра, а колика је, рецимо, вредност уништене камионске приколице, ова случајно изазвана „штета“ нема никакву тежину. Са лицем водитељке игара неке лото емисије, која изражава свој равнодушни став: „Више среће у следећем извлачењу“; они говоре о побијеним људским бићима, осакаћеној деци и неутешним мајкама.
Сигуран сам да је и неки баштован што одржава травњак омањег енглеског дворца у једном тренутку надахнућа морао доћи до закључка да су људи као трава – што их више косиш, они гушће и брже расту; а најбрже и најупорније расте управо коров. Због тога обично сечење није довољно, потребно је користити и достигнућа технике и технологије како би се тај коров што ефикасније сузбио, а остала чиста енглеска трава. Вековима су Словени третирани као коров Европе који треба или култивисати или покосити, но развојем саобраћајне и комуникационе технике, односно глобализацијом, свет се повезује и оно што је било далеко, постаје близу, тако да на сцену, као фактор који се не може занемарити, ступају масе несрећника пониклих на пространству од Алжира до Пакистана и јужно до Сомалије, и представљају нов проблем за европске травњаке. Они су као и сваки коров жилави, издржљиви и упорни. Из свих ратова, револуција и недаћа они излазе све бројнији. Они су сналажљиви и витални, обавезно се држе заједно, што их чини јачим, и оно најстрашније – толико су безобразни да се усуђују тражити парченце своје среће. Траже мрвице које се бацају са западних трпеза на којима има више слаткиша него хлеба и више оброка него ли људи.
Баш у покушају да се опишу и разумеју ти људи, у средствима јавног информисања названи „илегални мигранти“ (у свету у којем је покушати преживети илегално све док то не благослови бирократија из Брисела), огледа се она Ајнштајнова: „Све је релативно“. Гледано са позиција узорних и за своје благостање преплашених грађана Европске уније, ти мигранти представљају једну опасну и немилосрдну хорду која прети да угрози свет који су њихови дедови и очеви за њих стварали (наравно, пљачкајући и поробљавајући земље из којих ти дивљаци долазе). За нас, становнике земаља кроз које мигранти само пролазе на путу ка западу, они су једни напаћени несрећници. Неки Срби траже начин да на њима зараде, неки вероватно имају и разних проблема са њима, али генерално свет у Србији према њима има извесно саосећање, баш као што би имао према било којим избеглицама, како би ове људе заправо и требало назвати. На крају, сународници ових миграната, који су остали у Сирији, Либији или Авганистану, у њима виде најуспешније срећнике. Боље је путовати сакривен уз осовину камиона него ли гледати како ти изопачени тумачи ислама кољу брата и продају сестру у робље. Боље је љуљати се на таласима Средоземног мора у барци претовареној људским товаром, него ли одрастати у ужасу племенских ратова. По правилу, то су све људи који имају извесну уштеђевину реда величине неколико хиљада евра (да ли су је зарадили у нека нормална времена или су продали своју наслеђену некретнину, тешко је утврдити) и спремни су да плате разним сумњивим превозницима да их пребаце до Европе. Углавном имају некога од родбине већ пристиглог на запад који би им помогао само ако би се некако домогли његове близине. Значи, у односу на све оне остале у матичним земљама, ови што су се отиснули у миграцију заправо су „имали среће“.
Разлога за напуштање земље и бег на запад има више. Цивили, припадници нација које су директно укључене у ратове бежали су из својих домова од конкретне смртне претње – геноцида, и они се у свим деловима света називају избеглице, осим на границама Европе где их именују: „илегални мигранти“. Други разлог односи се на оне који су индиректно осетили ратна разарања, али нису били и директно прогањани и сада траже само нормалне услове за живот. Они су у очима менаџера ратова права колатерална штета и њих има највише. Трећи разлози су економске природе. Стање трајне кризе и неизвесности доводи (преживеле) људе на ивицу глади и егзистенције и наравно да и они жуде, не за бољим стандардом, већ само за задовољењем елементарних потреба.
Такође, услова који су допринели неиздрживом стању у матичним земљама има више. Велики утицај, наравно, имају управо западне силе које су изазивањем и учествовањем у ратовима, финансирањем разних милитантних група, или само експлоатисањем добара, потпуно осиромашили поједине земље. У сваком случају и саме, по правилу неспособне и корумпиране, власти у тим државама носе свој део кривице. Не треба заборавити ни да су поједине земље захваљујући суровој клими и другим неповољним географским одликама одувек биле заостале и сиромашне. Сабирањем свих ових утицаја долазимо до стања хуманитарне катастрофе и трагедије.
Недавно се појавила и изјава неког од психопатских вођа Исламске Државе (ИД) у којој он најављује таласе миграната као планирано демографско освајање Европе и прети да у сваких хиљаду миграната постоји пет његових „спавача“ – притајених терориста. То је још једна од информација која долази из ИД, а која најдиректније одговара интересима запада, односно, коју цела Европа користи као неку врсту моралног оправдања за заустављање тих несрећних избеглица изван својих граница. Сигурно је да ИД нема толику моћ да покрене милион људи на страшан и опасан пут, само због свог сулудог плана. Очигледно је да су ова кретања народа менаџери новог светског поретка (иначе налогодавци вођама ИД) предвидели, али да се према томе односе заиста као према некој колатералној штети. Овом изјавом желели су да мало застраше Европу и да је подсете да без заштите Америке не може сачувати ни своје границе, и да оправдају крајње нехуман однос белаца преплашених да ће им неко угрозити стандард и испрљати њихову аријевску земљу.
Постојећа градација речи лицемерје у српском језику није довољна да се опише однос запада према мигрантима, па сам приморан да искористим сигурно преблаг израз – врхунац лицемерја! Само на примеру Либије, која је пре „спонтане народне борбе за слободу и демократију“, потпомогнуте НАТО бомбама, била одлично организована држава, са стандардом које неке земље ЕУ никада неће ни достићи, види се колики је ниво бескрупулозности, безобзирности и лицемерја западног света. Девастирати државу у стилу Џингискана, заузети изворишта нафте, оставити завађена племена да се међусобно кољу и, поврх свега, затварати границе за људе који беже из тог споља створеног хаоса, који желе да живе и, наравно, поштено раде у једном уређеном систему какав су и сами имали, без страха да ће проћи обезглављени као оних двадесет Коптских мученика, једноставно се другачије не може назвати него лицемерје. Није тачно да у Европи нема посла, новца и добара за све. Вишкова има и то је очигледно на сваком кораку. То „савршено“ друштво појединим мишићавим младићима, што трче по трави и шутирају лопту кроз нека метална врата, исплаћује суме новца довољне да се спасу хиљаде људских живота. Извесне девојке оскудно одевене плаћене су, да на бљештећим позорницама ђускају и певају оно што медији називају „хитовима“, свотама новца које би и буџету једне омање државе добро дошле. Пројекти спасавања разноразних инсеката или угрожених поларних животињских врста, које просечан Европљанин никада реално неће ни видети, добро су финансирани и медијски потпомогнути. На фризирање кућних љубимаца троши се новац већи него месечна примања на другим континентима. Прелива се и просипа на све стране, а за помоћ људима друге боје коже, друге вере или културе нема довољно средстава! Они нису добро дошли у тај дивни нови свет.
Наравно, важно је разликовати мигранте побегле од ратова и лажне азиланте који су већим делом пореклом са Балкана. Ови други су, зарад одласка у друштво са бољим стандардом и живота од социјалне помоћи, спремни да изговоре најцрње лажи о држави у којој су живели и да уз помоћ маште описују свакакве тортуре и понижења које су тобож пролазили. О таквима не говорим у овом текту.
Као и већину „непогода“, Србија је таласе миграната дочекала потпуно изненађена и неспремна. Никакав план шта чинити у случају да се на нашој територији појаве хиљаде гладних и изнемоглих људи није постојао, а већина сензационалистичких вести своди се само на изјаве појединих политичара. Мигранти су добро свесни да у Србији нема добрих услова за живот ни за саме наше грађане, па не планирају да се ту задрже дуже него што је потребно. Наш народ је у више случајева показао саосећајност, тако да мигранти пут кроз Србију, у односу на оно што су доживели пре тога и на оно што их чека у Мађарској, сигурно могу памтити по добром. Но, и поред добре воље и жеље да се помогне, реалне могућности Србије веома су ограничене. Ипак, судећи по најновијим вестима, то уопште не интересује креаторе Новог светског поретка, па се Србија суочава прво са изградњом зида на граници са Мађарском, који је заиста више симболична пројава односа нових императора према нама вандалима, него ли конкретна претња мигрантима, а потом и са притисцима да изгради огромне прихватне центре, а након тога и да добар део миграната трајно збрине на својој територији. Први на удару јесте југ Србије који, ионако, по економским показатељима подсећа на саме афричке државе, из којих су народне масе емигрирале. Најављена изградња прихватног центра капацитета двоструко већег од укупног броја становника појединих општина на југу Србије био би права демографска и економска катаклизма за тај крај. То би, наравно, довело до даљег исељавања преосталог српског становништва, и у будућности оставило могућност нових прекрајања граница, наравно, на штету Србије. Слично би прошле и Грчка и Македонија – потенцијално непослушне земље. Много је једноставније стотине хиљаде спонтано покренутих миграната само зауставити на Балкану, кад су већ ионако ту пристигли, него ли чекати да се Албанци довољно намноже и поново угрозе поредак и државне границе, ако би добили „миг“ са Запада.
Опет је на делу страшно лицемерје светске елите, која изгледа да је одлучила да масе истрошених и отписаних људи „рециклира“ и искористи као своје оружје на вечито трусном и запаљивом Балкану, и да од штете извуче корист.
Марко Ковачевић
