Немогуће је са сигурношћу утврдити тачан износ финансијског губитка који су поднели они, свима познати јеврејски трговци у Храму, након што их је Христос истерао, тврдећи да су од дома Оца Његовог начинили пећину разбојничку. Претпоставимо да је цео пазар тога дана могао бити реда величине десетак сребрњака. Наравно, трговци су били уверени да ће након немилог догађаја њихов промет опасти, па чак и да ће се вероватно неки сличан ексцес поновити, тако да је процена потенцијалне штете могла ићи и до неколико стотина сребрњака. Њихово улагање само тридесет у „пројекат” да се ова озбиљна опасност отклони и играње на карту Јудиног „либералног” става, уз пажљиво организовану медијску подршку Варави и вешто лобирање код Ирода и Пилата, било је по законима тржишта, одличан потез. Профит је сачуван! То је најважније. Убијени Месија је био само „колатерална штета” у хладној рачуници мешетара.
Две хиљаде година касније свет је у трајном, напрегнутом ишчекивању трећег светског рата. Пре пар година бомбастичне вести су најављивале напад Израела на Иран, потом је у центар пажње дошла Сирија и америчке претње војном интервенцијом, да би одмах затим у први план избио рат у Украјини, војни маневри НАТО-а и летови руских бомбардера око западне Европе. „Празнине” између ових прича о новом рату, медији су попуњавали већ омиљеном мантром о борби против тероризма, (који је увек некако асоциран брадатим муџахединима са калашњиковима у рукама) или извештајима о „спонтаним” револуцијама у арапским земљама изведеним од стране „обичних људи жељних демократије и слободе” и наравно тензијама на Корејском полуострву. Заборавио сам и повремено ископавање разних „пророчанстава” о крају света пласирано кроз сензационалистичке текстове у великом броју медија. Корист од ове вештачке психозе немају сами преплашени људи, већ они који желе да сензацијама затру свако рационално и логичко мишљење у медијима, па и у главама плебса. Наравно, познато је да у страху, човек много лакше прихвата вођство других и неке непопуларне потезе, само ако му се нуди било какву сигурност.
Добро, хоће ли бити више тог рата? Неће! Због чега? Због тога што се не исплати! Због тога што би у том случају светски мешетари изгубили свој профит. Империји су потребне колоније и депоније, нова тржишта за пласман своје робе, извор сировина и јефтине радне снаге, а не спржена земља, гомиле мртвих и радиоактивна вода. Свима је јасно да би нови нуклеарни рат значио уништење Земље, и на тај корак се нико неће одлучити из чисто прагматичних и здраворазумских разлога (бар не док елита не створи себи станишта на Марсу или Месецу).
Ширење зоне утицаја западних сила се изводи на више начина, који су сви „јефтинији” од једног великог сукоба са „непослушним” земљама. Мали локални грађански ратови у којима Империја увек има своје миљенике су лакши за управљање, носе мањи ризик и захтевају много мање „зелених новчаница”, а дугорочно гледано воде ка истом циљу – поробљавању, а не уништавању целог света.
Организовати државни удар у једној земљи претходно осиромашеној разним средствима, од економских санкција до берзанских игара са ценама валута и добара, за Империју не представља неки проблем. Један корак пијуном напред, значи једно освојено шаховско поље. Довољан број таквих потеза, значи добијену партију. То је стратегија која води остваривање Новог светског поретка на територији целе Земље.
Исценирани терористички напади или једноставна манипулација бројем и природом жртава у неком локалном сукобу, не изискује значајна финансијска средства за некога ко ионако већ управља тајним службама или поседује велике медијске куће, а глобални учинак је сличан успеху добро изведеног гамбита.
Посластица у овој великој игри јесте упад коњем иза линија одбране Белог, довољно близу да угрози и његовог краља: Пета колона! Невладине организације. Државни чиновници школовани на западу. Млади, либерални лидери странака докторирали на ниподаштавању свега традиционалног. Министри здравља чији су џепови пуни мита од неких фармацеутских кућа ради промета сумњивим вакцинама. Управници банака и компанија срасли са глобалним тржиштем и заинтересовани једино за профит, који су одавно својим делима посведочили да је настало време краја нација, краја идеологија и наравно смрти религија, да не кажем – убиства Бога. Време умртвљења савести.
Коначни циљ овог трајног светског рата који се увелико води и у којем одавно губе они морални и поштени, заиста јесте један Матрикс, свет у којем су људи заробљени физички и ментално, и спуштени на ниво једног пасивног објекти за „измузање” енергије за малобројну елиту. Када већ, ради сликовитости, помињем холивудске филмове препоручујем и „Еквилибриум” из давне 2002. године. Он описује свет управо после неког будућег Трећег светског рата, када су властодршци закључили да су људске емоције односно култура и религија узроци свих несрећа и ратова, тако да су створили напитак који људима уништава сва могућа осећања и повећава послушност. Наравно да је сваки грађанин тог новог тоталитарног друштва у највећој обавези да га редовно конзумира. Баш весело, зар не? Комунизам Стаљиновог типа делује само као проба, у односу на оно што чека цео свет у случају победе Црног играча.
Целе „суверене” државе, народи, компаније, градови, регије су већ постали скуване жабе у лонцу НСП. Породица као институција је изузетно ослабљена и спремна за покоравање. Шта је остало? Рат се пренео у умове људи! Трећи светски рат је у нама, у нашим мислима и одлукама.
Свако ко изабере сребрњаке у било којој ситуацији, наспрам правичности и морала, сам се сврстао у друштво са „богатима” али заувек мртвима. Светски рат се неће водити између Америке и Русије, како се то углавном замишља. У свакој земљи света, Аустралији, Кини или Зимбабвеу, у сваком граду или селу постоје људи којима су новац и интерес основна покретачка сила, али и они што служе законима савести и морала, без обзира како га називали. Исток и Запад нису само војни и економски блокови на геополитичкој карти света. Они су наше помисли, наша настојања. Исход тог великог светског сукоба зависи и од сваког нашег дела.
На пример, милиони Руса сањају америчке доларе а своје дивне Православне храмове не посећују, слично њима многи Срби на сав глас подржавају борбу Новорусије, а спремни су да дају или приме мито, украду државни новац а самим и тим нанесу велику штету свом народу и друштву у целини. У човековој палој природи је конформизам и угађање себи, без обзира у којој држави живи и ком блоку припада. Та чињеница је најјаче оружје у рукама Црног. Она нам даје утисак да је његова победа неминовна.
Ипак, да нема јунака на Земљи, она би давно престала да постоји. На првом месту личним подвигом, личном борбом, сваки појединац на било ком крају света може се супротставити надолазећем помору куге која је већ заразила већи део човечанства. Наше потпуно, беспоговорно, храбро, упорно следовање Ономе који нас је позвао да понесемо свој крст, одлучиће победника у светском рату, а трговци, и храм и сребрњаци пре или касније, ће нестати.
Марко Ковачевић
