Ускоро ће 4. октобар, седамдесета годишњица дана, када је група Парежанин кренула за Црну Гору. Давно је то било, али сећања су свежа, нарочито ова, која ћу описати.
Али, морам прво да кажем како сам тог дана, сасвим неочекивано срео великог пријатеља моје породице, Сплићанина Марка Микачића, који је почетком тридесетих година био познат бек клуба Хајдук, а такође и државне репрезентације Југославије. Марко је био одан Југославији, чије је отац, погинуо на Мачковом Камену 1915. године, као добровољац у српској војсци. За време окупације Марко је сарађивао са Војводом Бирчанином у Сплиту. Са супругом и две мале ћерке прешао је у Београд, са намером да ступи у Српске добровољце. Због болести супруге морао је од тога да одустане. Он ми је дао савет да, пошто се ближи крај рата, у своме ранцу имам нешто од цивилног одела, како би сачувао живот, у долазећем хаосу по завршетку рата. Марка и супругу су комунисти по уласку у Београд, одвели у Сплит, где им се губи сваки траг. Марко је био задња особа, стварно и једина, од рођака и пријатеља, са којом сам се опростио, приликом напуштања Београда, у који се никада потом нисам вратио.
На железничку станицу сам дошао доста раније пре групе, где је маса народа и немачких војника чекала да им се дозволи улазак у вагоне. Ми смо добили један теретни вагон и када је група стигла. Узело је доста времена да се сва спрема, муниција, и остало, унесе у вагон. У истој композицији је путовао и Калабићев корпус и један четник узме у пролазу једну нашу металну кутију, која још није била унета, где је било 20 шаржера за пушко-митраљез. Јордан Караџић то спази, крене за четником, и када су били код нашег вагона, Караџић га лупи по рамену, са речима „Брале, ово је наш вагон, стави то унутра“!
Воз се задржао неко време у Крагујевцу. Наш вагон је био испред улаза у зграду станице. На клупи су седела три млада добровољца. Рекли нам да су мобилисани. Њима је, као и осталим било дозвољено, да се врате својим кућама, ако не желе да се са добровољцима повуку за Словенију. То су били два брата Цветковић и Благоје Николић, сви из Лебана. Они су се придружили групи и сви троје преживели рат.
Када смо пред зору стигли у Краљево, четници су напустили воз и сместили се на једној оближњој пољани. Како смо имали времена и ми смо изашли да се са њима видимо. Мени је пришао један који је био раније самном у истој чети, па побегао у четнике и са поносом показао како је сада пушкомитраљезац и поднаредник! После ми је пришао и један Београђанин, матурант, који је био у штабу Првог пука СДК. Био је очајан, њега је отац, да би му сачувао живот из добровољаца послао у четнике. Казао ми је да четници немају поверења и да му још оружје нису дали. Имао је на себи, као и велики број четника, зелену немачку блузу. Ту је одржан је збор на коме су говорили лични лекар генерала Михаиловића, о насталој, одавно потребној, слози националиста. Слично је одговорио наш Слободан Станковић ’’Ћата’’.
Када смо стигли у Косовску Митровицу, сачекао нас је инжењер Стеван Илић, који је обезбедио наш смештај у једној згради рудника Трепча, где смо остали два дана. Парежанина је посетио један капетан, Словенац, који је био командир чете Српске државне страже, у нади да ће Парежанин моћи да му каже шта да ради. Имао је жену и два мала детета.
Инжењеру Илићу придружио се Живојин Патроногић „Шифтар“, који је био радио-телеграфиста. Требали су и успели да се пребаце у Бари, Италија, где су одмах били ухапшени и стављени у један логор.
Вест да су стигли војници из Србије, узнемирила је Албанце, и само умешност Парежанина је спречила да се наш пут већ ту не прекине.
Пут нас је даље водио за Призрен. Стигли смо преподне, и наш камион је послат на ивицу града. Како смо били доста удаљени од града, могли смо да изађемо напоље. Да ли намерно или случајно, на ливади, близу нас, група од око стотинак Албанаца, имала је егзерцир. Били су разнолико обучени, а старешина им је био млад официр, обучен у нову италијанску официрску униформу. Пришао нам је, питао где идемо, а ми му одговорили како нам је речено, да ми то не знамо. Упустио сам се у разговор са њим и чуо да је он сада капетан, а да је у југословенској војсци био потпоручник. Велико изненађење је било када ми је казао да је и он био добровољац, и то у одреду Марисава Петровића. Из унутрашњег џепа извукао је добровољачки знак. Имао сам утисак да је у срцу још увек југословенски официр. Рекао ми је и његово име, и по доласку у Постојну, Штаб корпуса, у картотеци сам нашао његово име.
Пре нашег поласка за Урошевац, Парежанин је искористио да оде и да се види са својим пријатељем, Албанцем, који је био његов пријатељ и народни посланик у Скупштини, пре више година. Од тог Албанца добио је писмо, препоруку да се Парежанину, ако затреба, пружи помоћ.
После неколико сати вожње, стигли смо у Урошевац, где смо били смештени ван града, у једну стару и оронулу кућу. Нисмо излазили. Могли смо само кришом да гледамо кроз прозоре Албанце, који су долазили на обалу мале речице да се перу.
Била је ноћ када смо кренули даље, и овога пута када смо стали, били смо већ у Албанији. Варош се звала Кукас у који ми нисмо ушли, већ смо до јутра седели на земљи, наслоњени на зидине једне велике зграде, која је некад вероватно била хам, гостионица.
Следеће место, наш циљ био је Скадар. Пут до њега је био онај којим се Српска војска 1914. повлачила. Сећање на то, стварало је код мене осећај поноса, да и ми туда пролазимо. Скадар, колико сам могао да видим, давао је утисак велике вароши. Улице су биле пуне света. Ми смо били смештени у једну повећу зграду која је имала велика врата и можда некад била магацин. Мало пре поноћи, када су улице биле празне, били смо одведени на пристаниште, где смо се брзо укрцали у две мале лађе. ’’Капетан’’ је био један старији немачки војник. Ноћ је била изузетно мрачна, тако да нам је било немогуће видети другу обалу језера. Тек када смо се обали приближили, угледали смо слаба светла. Били смо већ сасвим близу обале, када је неко на немачком језику питао нашег ’’капетана’’ шта доноси. Овај му је одговрио ‘сламу и Србе’! То ме је увредило, зар је слама била важнија од нас Срба!
Најзад смо стигли у Црну Гору. Ово место се звало Плавница. Неколико Црногораца нас је дочекало и одмах су нас одвели у мало место Голубинци, где нас је чекао воз каквог ја никада дотле нисам видео. Вагони мали, као што се у парковима виде, да се народ провоза и разоноди. Не сећам се више колико дуго је вожња трајала, али добро памтим како сам се осећао гледајући у даљини експлозије бомби, и потмули одјек пушчане ватре, помислио сам: луди Стево, шта ти је ово требало! Лепше је било у Београду. Када смо стигли у Подгорицу, чекало нас је грдно разочарење. Хтели да видимо војводу Ђуришића али је он био у болници, пошто је два дана раније био рањен, када је био на састанку са једним албанским вођом.
Одељени смо у три десетине и свака је била смештена у другу кућу. Моја, којој је водник био Маријан Лакош, Хрват, наредник питомац Војне Академије, добила је смештај у кући партизанске породице, која је била уз друм, Подгорица – Црнојевића Ријека, на самом почетку тог малог насеља. Имали смо две, не баш велике собе. Једна је била кујна, а у другој смо ми спавали на патосу, док је Лакош себи направио ’’кревет’’ од неколико сандука муниције и ручних бомби. До мене је свој лежај направио мој школски друг, Влада Лазаревић, и потом, до краја његовог живота били смо нераздвојни пријатељи. Једнога дана, наредник Ћирић је чистио свој пушкомитраљез и када је ставио шаржер, митраљез је опалио. Срећом само један метак, који је прошао између ногу Гаковића, који је седео на ’’кревету’’ Лакоша, и ударио у сандук где су биле ручне бомбе. Наша срећа је да су бомбе биле без упаљача, па зато није дошло до експлозије.
Трећег новембра је Гојко Гаковић, који је био у једној групи која је ишла за Цетиње, у нападу партизана, био рањен, а два четника погинула. Седмог новембра је бомбардована Подгорица, тако тешко, какво нисам доживео ни у Београду, где сам преживе сва – 1941. године од Немаца и она када су нас савезници немилосрдно тукли!
Осмог новембра почиње скупљање четника, ради предстојећег покрета да се опкољено Цетиње ослободи. Целог тог дана, беспрекидно траје бомбардовање и митраљивање, сигурно на тражњу партизана. Десетак добровољаца је било у Цетињу. Они су тамо отишли на тражњу Парежанина. Били су неколико ноћи на положају, зван Орлови Крши, и четници су их после много хвалили! Отпор партизана је био јак, и борбе су се водиле за сваку чуку, скоро до самог Цетиња.
Средином новембра, војводу Павла посетили су генерал Лер, који је на састанак дошао са још два генерала и неколико официра. Са Војводом је било неколико његових главнијих официра. Нас десетак смо били позвани да пре почетка озбиљних разговора отпевамо неколико наших маршева, а Слободан Станковић ’’Ћата’’ и Милан Бајић ’’Бајко’’ неколико народних песама. У своме поздравном говор Јаков Јововић је између осталог рекао: Срби су верни својим савезницима и када добијају, али и када губе! Ја сам у себи помислио, није Шваба глуп да би ово заиста веровао. Генерал Лер је одговорио како Немци поштују и цене српске војнике, још од времена Првог Светског рата. Тумач на састанку је био Ратко Парежанин.
После два дана, дата је наредба 5а покрет. Са четницима кренула је и велика група грађана. Скоро на пола пута Цетиње – Црнојевића Ријека, на коти Мекавац, налазио се бункер, изграђен од Италијана, одакле су партизани могли успешно да нанесу велике губитке онима који су друмом пролазили. Да би се то спречило, моја десетина је била одређена да заједно са четницима то спречи. Ми смо били спремни и само смо чекали да нам се придруже четници, што је узело мало времена. Чуо сам како се траже ’’добровољци’’, а такође и унапређење у следећи чин. Најзад смо кренули. Нас је водио један четник, да нам покаже пут. Тамна ноћ, а путић којим смо ишли, између два каменита брда, узан и пун камења. Бункер је био на брду, мало удесно од наше стазе и само су му се контуре назирале. Партизани су почели са пуцањем на нас, нашта смо им ми одговорили, пошто смо нашли заклон међу камењем. После можда пола сата, Лакош шаље Владу Лазаревића, Благоја ’’Лебанца’’ и мене, да идемо око 30 метара напред, да се попнемо на брдо са леве стране, тако да осигурамо да нам партизани ту не дођу. Брдо је било толико стрмо, да смо формално пузали, сигурно више од 10 метара. Када смо дошли до самог врха и почели да се на плато пребацујемо, партизани који су ту били, бацили су неколико бомби на нас. Хвала Богу, право је чудо да нико од нас није био ни огребан. Лакош и група су се одмах повуку на сигурније место, где смо им се и ми придружили. На наше велико изненађење, десетак минута доцније, Лакош нас опет шаље да поново покушамо да се попнемо на то брдо. И овога пута на нас бацају бомбе и ми се неповређени враћамо назад. Тако смо остали до зоре, док нису и задњи бегунци прошли. У току ноћи два добровољца су била рањена, као и неколико четника. Узгред да још кажем да је та ноћ, 14. новембар био дан моје славе, светих Врачева, Козме и Дамјана.
Настао је мали застој у борби да се Цетиње ослободи, и Влада и ја смо били у непосредној близини Војводе Павла, и слушали како он испитује једног заробљеног партизана. Одакле си, питао је Војвода, а партизан му је одговорио да је од Васојевића. ’’Срам те било, упрљао си образ Васојевића’’, окренуо се своме пратиоцу и наредио да га води у штаб! Пратиоц, са још једним четником, кренуо је низ друм до једног завијутка, а Влада и ја смо ишли иза њих. Са једне стране друма била је провалија, а са дуге стрмо, каменито брдо. Бежи викнуо је пратилац партизану, који је са муком почео да се пење, пратилац га је рафалом из пикавца убио. Скотрљао се на друм, а капа, округла, црногорска, на којој је била грубо направљена црвена, петокрака звезда, пала је испред Владе и он је скиде, да је има за успомену.
Када смо сви требали да кренемо натраг у нашу ’’базу’’, Парежанин је успео да неколко нас добијемо место у камиону, и када смо били близу Црнојевица Ријеке, партизани отворе јаку ватру. Искочили смо, и уместо да тражимо заклон, јурнули смо тамо одакле је на нас пуцано и натерали партизане да побегну. Осећао сам се поносним да сам учествовао у том, првом и задњем, јуришу за мене.
Скоро на половини пута између Подгорице и Црнојевића Ријеке, налазило се брдо Кокоти, на чијем врху је било упориште једног батаљона Италијана, црних кошуља, који су партизани нападали скоро сваке ноћи. Да није било да се ту води борба и гине, било би уживање гледати експлозије бомби које су личиле на ватромет!
Неколико дана пред полазак већ сакупљених четника и њихових породица, а и нас са њима, ја сам са нашим радио-телеграфистом Милисављевићем, званим ’’Доктор’’, у 10 сати увече, слушао вести из Лондона, како Врховни штаб Народно ослободилачке војске извештава, да су партизани данас заузели утврђење Кокоти. Међутим, ватромет није ни ове ноћи изостао, Врховни штаб је лагао!
Најзад, 1. децембра је наређен покрет. Ледена киша је без престанка падала, а пут којим смо кренули је ускоро било пентрање, козјим стазама планине Бјеласице. Ишли смо у колони један за другим, често измешани са четницима, или њиховим породицама. Ми смо били тешко натоварени разном спремом и убрзо смо били принуђени да бацимо са себе ћебад натопљена кишом, постала су сувише тешка.
У тој гомили приметио сам двојицу немачких војника. То си били Чеси, који су дезертирали. Дај Боже да су преживели Босну и оно што је било са четницима на крају рата. Када смо најзад преморени дошли до врха планине, нашли смо се на равнини, где су свакако били пашњаци за овце и другу стоку. Ту је била и једна дрвена зграда, где нам је био одређен боравак. У њој смо провели два дана и доживели да нас један мали авион, звали смо их кукурази, митраљира. Срећом није нам нанео штету, сем што смо преживели страх.
Дуго би било да описујем наш пут, који је био тежак, скопчан са многим опасностима, хладноћом и често пута и глађу. Ја сам постепено почео да слабим, и неколико пута сам био одвојен од групе, али срећом, увек сам успевао да се са друговима састанем. На католички Божић 1944. године, опет сам био заостао, сам на друму. Срећом наиђем на једну немачку пољску кујну. Велики камион са куваром. Он је спремао ствари, ваљда да ускоро крене и ја га замолим да ли има нешто да ми да да једем. Једино што је имао је био ’’танак’’ какао, можда је то била вода са којом је прао казан, али био је топао, и напунио ми је моју порцију! Тада сам био толико гладан да сам узимао конзерве које су биле бацане уз пут, и само у једној рибљој сам нашао неколико мрвица.
Поменућу још и ово – када смо дошли до Бијелог Поља, скренули смо, опет уз брдо, кроз дубок и слеђен снег, док нисмо стигли до једне округле, за нас чудне зграде, саграђена од балвана. Балвани су били тако састављени, да се је дим ватре, која се палила у средини просторије, ишао горе на отвор, састављених балвана. Та зграда се звала Дуби Рог! Нашој групи су се придружили десетак Црногораца, који су били збораши, међу њима и доктор Љубомир Бараћ, доста старији господин. Негде напољу, Јордан Караџић је нашао разног сира, које су највероватније партизани спремили и ми смо имали добру вечеру.
Изоставио сам да споменем како смо, пошто смо прошли Колашин, застали да се одморимо, у једном малом селу. Дан је био изузетно леп и топао, тако да смо могли да се требимо од вашки које су се на нама толико умножиле, да смо имали велике тешкоће због тога. Поскидали смо блузе и кошуље и неуморно туцали ту гамад, када неко опали 3-4 пушчана метка на нас и рани Миодрага Јанковића-Ћату, у десну руку. Срећом, мора бити да је то урадио један човек, који је одмах побегао. Иначе, да је ту било неколико партизана, ко зна колико нас би страдало.
Када смо стигли на Мојковац, пратила нас је ситна, хладна киша и магла. И ту смо морали да чекамо на наређење да даље идемо. Са тешком муком смо запалили неколико ватри, да се, колико-толико угрејемо, кад изненада преко нас пролете неколико бомбардера, који када су ваљда видели ватре бацише неколико бомби близу нас. Али је и овога пута Господ био са нама и сачувао нам животе.
Доцније, када сам толико ослабио и са тешкоћом ишао са групом, са одобрењем Парежанина, успевао сам да ме приме у немачке камионе и тако долазио у места где би потом група стизала. У Пријепољу сам нашао Папића, омладинца Црногорца, који је један од оних који су са нама кренули за Словенију, који је пре мене ту стигао. Пријепоље је било препуно четника и цивила, кафане пуне, пиће на све стране, јагњеће печење. Папић и ја смо могли само да гледамо и да још више осећамо глад.
И овде је било ружно време и нисмо знали где да се склонимо и преноћимо. Пред једном лепом, новијом кућом на улазу млађа жена чисти улаз. Ми јој приђемо и отпочнемо разговор. Казала нам је да је Српкиња, из Свилајнца, удата за муслимана. Ја је замолим да нас пусти да у улазу у кућу преноћимо. Она нас одмах одби са речима како смо ми пуни вашака и прљави и да зато то не може да дозволи. Више се не сећам зашто нас је један стари, погурен муслиман, по имену Мемага, одвео у собу, где је био и његов син, те смо на патосу провели ноћ. Када је стигла група, Папић и ја смо мало ојачали, тако да смо били у стању да дођемо до Прибоја. Даље више нисам могао да идем. Једино што је преостало је да покушам да ме Немци приме у њихове камионе. Парежанин ми је дао, ако успем да дођем до Сарајева, место где ће група бити смештена и тако се ја опет одвајам од групе.
У Сарајево су камиони стигли негде пред подне. Када сам изашао на улицу, нисам знао шта да радим, како да нађем касарну Краља Александра, адреса коју ми је Парежанин дао, која сигурно више није имала то име. Одједном крај мене је стајао Папић, убрзо затим и Воја Цвијетковић, који су такође као и ја, у исто време стигли у Сарајево. Нисмо стигли ни једну реч да проговоримо, када нам је пришао један млад, висок, у усташкој униформи човек и строгим гласом нам казао како је уредбом полиције забрањено да се кроз град иде са оружјем . Одговорио сам му да ми нећемо ићи кроз град и да ћемо се брзо склонити у место где нам је боравак одређен. Окренуо се и брзим корацима прешао улицу и ушао у једну повећу зграду, на којој је била хрватска застава. Неодлучни шта да радимо стојали смо на истом месту, када је из зграде изјурила гомила усташа, опколила нас и увела у ту зграду, позади у двориште. Одвели су нас на разне стране, мене су разоружали, узели ранац са леђа и њих двојица су почели, да ме испитју ко сам и одакле сам, да ми затим, ружан, мали као кепец старији човек, свакако муслиман, стави каму под гушу, са речима како ’’воли да голица српске вратове“! Вероватно је тако било и са Папићем и Цвијетковићем. Никад их нисам за то питао. Био сам прибран. Нисам осећао никакав страх и ако сам знао да ми се ближи крај живота!
Ко ће као Бог? У двориште је утрчао један немачки официр, који је почео да виче на усташе, и да тражи да га воде код њиховог старешине. Убрзо се вратио са старешином, а који је био онај што нам је први пришао на улици. Били смо спашени. Када смо том официру рекли ко смо и где смо требали да одемо, он нас је лично у касарну одвео. Разлог да је овако поступио, колико сам га разумео, био је да је неко време провео у Црној Гори где је упознао Србе и четнике; да га је једна жена зауставила и рекла како су усташе увеле неколико четника у њихову зграду, где ће их засигурно убити, те ако може да им спасе животе.
У касарни су нас примили без икаквих проблема и дали нам једну велику собу. Очигледно су знали да ће ускоро доћи наша група. Као прво, одмах су нас послали да се окупамо, а одело и веш девашира. Ја сам имао на једном месту тела неку инфекцију и топла вода је учинила да се красте појаве широм мог тела. Почели смо да добијамо и храну, а више не памтим када смо задњи пут нешто топло и хранљиво јели. Такође, спавали смо на креветима, први пут од дана када смо пошли на пут ка Словенији. Због слабости највише сам био у кревету. Када је после два-три дана стигла група, затекла ме је како лежим. Пре доласка у Сарајево, они су провели неколико дана, мислим у Соколцу, где су се одморили и освежили. Били су расположени, пуни шала, била је милина гледати их. Не знам одакле су имали немачки шињеле и капе и како су се овако обучени усудили да изађу у град. Тек, Влада Лазаревић обуче шињел и Јова Поповић, који преко униформе стави шаторско крило, одоше. Када су се вратили, донели су кутију пуну баклава и свима поделили. Ја сам то гледао, ’’сакривен’’ у кревету, док се Влада није сетио и мене и донео ми баклаву.
Не сећам се више како смо ишли на железничку станицу. Оно што памтим, наш воз је морао да стане, мислим у Зеници, а можда је то био и Добој, да чека дозволу да настави пут. Био је леп, сунчан дан, и ја сам изашао напоље и стајао уз једну мању зграду. Прилазио ми је један леп малишан, до 10 година старости и ја се спремам да му кажем неколико лепих речи. Када ми он опсова српског краља и побегне. Откуд та мржња? Дечак још није знао ни како да ’’обрише нос’’, али је већ био оптерећен мржњом? Да ли је њу добио сисајући мајчино млеко?
Преко пруге, мало удаљено је била ретка шума, из које су почеле да излазе мале групе војника и официра Српске државне страже. Када су се приближили, ја им приђем, и једног официра упитам да ли нешто зна о моме брату од тетке, судском капетану Граничне страже, Кокану Хаџи Поповићу. Одговор је би поразан! Пуковник Худина, који је био начелник Судског одељења страже, наговорио је све своје официре, да слободно остану код својих кућа јер су они све радили по закону и сви предмети су сачувани, и да немају ничега да се плаше. Доцније, када смо били у Форлију и почеле да стижу вести из Србије, видели смо колико је пуковник погрешио. Ион и сви други су побијени бе5 икаквог суда и закона!
Следеће место где смо се задржали два дана био је Славонски Брод. Ту у истим касарнама били су смештени и преживели припадници Српске државне страже, са којима нисмо, да ја знам имали сусрета. Случајно сам видео велику групу официра, коју су предводили генерал Јонић, коме су са једне стране били пуковник Брана Живковић, а са друге пуковник Страњаковић. За разлику од нас, којима је циљ био Словенија, Немци су стражаре послали у Аустрију, где су намеравали да их употребе као раднике.
На железничку станицу смо рано пред зору, скоро трчећи, у колони по један, стигли до нашег вагона, брзо се утоварили, и врата су онда била затворен. Како је још било свеже у памћењу, шта се десило групи Мајора Мојића у Загребу, са нама у вагону су били десетак немачких војника, који би спречили и нас побију усташе. Кроз Загреб наш воз је прошао без заустављања. Даљи пут до Постојне је прошао без тешкоћа, где смо стигли 15. јануара 1945. године.
Много ме је жао да се не сећам како су нас дочекали. Остало је да сам, када су нас водили на купање и деваширање, преко пута улице спазио мога брата од тетке, Хаџи Поповића, за кога су ми у Босни рекли да је сигурно остао у Београду. Нисмо имали времена за разговор, једино ми је рекао, да је пред полазак Корпуса, он напустио Стражу и прешао у добровољце. На служби је у Првом пуку, где је судски официр.
Припадници групе су убрзо били враћени у своје јединице, тако да сам се ја вратио у Чету за везу. Одатле су ме после три дана послали у тек отворену болницу Корпуса у Логатецу. Ту сам остао скоро 6 недеља, све док нисам потпуно ојачао. Из Логатеца су ме преместили у Штаб корпуса у лични одсек, где су били моји школски другови, Пера Лукић и Ђокица Стојадиновић.
Са овим би моја сећања о групи Парежанин била завршена, али морам да додам још један занимљив детаљ. Марта 1948. сам ступио у службу помоћних јединица британске војске. Први гарнизон је био у Фалингбостелу, у северо-источној Немачкој британске зоне. Ту су Немци имали велику базу, са ко зна колико зграда касарни и разних помоћних зграда. Многе од њих су биле коришћене од Британаца, али један део тог комплекса је био дат организацији ИРО, која је ту направила пролазне логоре за избеглице који емигрирају за Аустралију и земље Јужне Америке. Нисам био на служби, па сам шетао логором и спазим једну повећу колону избеглица, и међу њима угледам и Патроногића, који се са инжењером Илићем пребацио у Италију. Притрчим, поздравим се и он ми на брзину рече да иде за Чиле и да има велику породицу, жену и два мала детета. Чуо сам доцније да је тамо доста млад умро.
Стеван Пироћанац
