Кад се једног дана буде писала историја заграничне српске књижевности, поезија Саве Јанковића заузеће завидно место. Ненаметљива, наоко сталожена, упорна и продорна, она описује један широки лук који досеже до звезда и невиђених светова, али завирује и у најинтимније куте срца и душе. Она, такође, оставља за собом трагове на судбинском путовању, попут оног семења из бајке. То семење су позобале птице; семење у овој поезији означава поједине тренутке у једном животу који вечито трају у песниковој свести. Отуда и смисао наслова ове збирке.
Тренуци и трајања нам се представљају у више боја и прелива. Јанковићеве песме су махом мисаоне, често метафизички осенчене. Скоро свака песма има макар једно зрно мисаоности, а понеке су целе од ње саткане. Није тешко одгонетнути зашто је песник толико наклоњен размишљању. Као и сваког мислећег човека савременог доба, Јанковића брине судбина људска.
Општа збуњеност, помућеност умова, срљање „у бездани вир“ („Молитва“) узнемирују, забрињују и боле песника. Тражи разлоге таквом жалосном стању и налази их у човековој охолости, безосећајности, у његовим напорима да постане бог. А он је ипак нејак за то; горки плодови тих несувислих напора су немир, усамљеност и стална борба против неке невидљиве силе која нас гони да напуштамо себе и да вечито тражимо себе.
