Пре неких пет или више година упознао сам госпођу Хираи у Тојами, граду на западној обали јапанског острва Хоншу. Као и сваки Јапанац овде, вешт се прави невештим, учен неуким, јак слабим, тако је и она у почетку скривала од мене своју велику љубав према песми. Тек након нашег, ко зна којег по реду сусрета, стидљиво је рекла да је већ годинам диригент и вођа мањег аматерског хора по имену Антеприма. Групу чине искључиво жене, неке од њих запослене а неке домаћице, које у своје слободно време воле да певају. Поред репертоара јапанских песама имају обичај да певају и песме других страних земаља.
Тренутно у Јапану живи и ради око 30-ак држављана Србије. То премало стадо живи расуто по већим градовима на источној обали, док на западној обали од све братије и сестара живим само ја, тако да многи људи овде и немају прилику да чују, виде, упознају некога из Србије.
У неком од наших незваничних разговора, госпођа Хираи упитала ме је која би то песма на најбољи начин представила србе и Србију. Песма "Тамо далеко" је била прво на шта сам муњевито помислио. Наша прошлост, садашњост али и будућност страдања за Крст и слободу најбоље је, ваљда, оличена у тим стиховима. На тада скромном јапанском језику почео сам да јој причам о мом народу, о српској капи шајкачи, о оцу и сину, о белом крину и грчком лимуну. Разговор нас је одвео и у векове под турским ропством и данак у крви, за којег овде никада нису чули. Ознојан од муке у превођењу, занео сам се у својој причи, трудећи се да не пропустим ништа што је битно у објашњењу стихова песме и нисам ни приметио да госпођа Хираи плаче. "Тамо далеко" је била за њу песма потпуно другачија од песама неких страних земаља, које је до тада певала. И није прошло ни пар недеља, а већ су биле одштанпане ноте са текстом и мала одабрана група је почела вредно да вежба. Познавајући сада врло добро значење сваке од речи песме, госпођа Хираи је подучавала и остале чланице хора.
И ето, по први пут, из уста, али најважније, из срца Јапанаца, био сам сведок да чујем своју омиљену песму, заиста тако далеко, далеко од моје мајке Србије, на острву где, како кажу, сунце прво излази. Осећај је био неописив.
Верним читаоцима Новога Видела нека би овај скромни, аматерски, видео запис био уместо разгледнице из Јапана.
Слободан Павков, Тојама,
на дан Светога оца нашег Симеона Мироточивог
