Видовдан, лета Господњег 2013. године. На дан молитвеног сећања на косовске мученике кренули смо у сусрет јадовничким мученицима на планину Велебит у Лику.
Само име Јадовно, већ много говори само о себи. Већина људи мисли да је Јадовно само једна јама у којој су масовно страдали, пре свега Срби, али у питању је цео комплекс. Можемо рећи да се данас под називом Јадовно сматра скраћени израз за комплекс логора Госпић – Јадовно – Паг. На Велебиту се налазе 32 јаме, у које су усташе бацале своје жртве. Према резултатима дугогодишњег истраживања др Ђуре Затезала, на подручју комплекса усташких логора Госпић – Јадовно – Паг, у само 132 дана побијено је не мање од 40 123 жртве, од чега 38 010 Срба, 1 998 Јевреја, 88 Хрвата, 11 Словенаца, 9 муслимана и укупно седам људи других националности. У Метајни, на острву Паг, отворен је први логор за жене и децу у Другом светском рату.
У оба ова логора смрти (Јадовно и острво Паг) логораши су допремани из сабирног логора у Госпићу. У Госпићки сабирни логор довозили су људе, жене и децу из свих крајева тадашње НДХ, са Кордуна, Баније, из Крајине, Херцеговине а највише Србе из Лике: "сељаке покупљене по њивама или дигнуте из властитих кућа. Везивали су их жицом, трпали у камионе и одвозили у Јадовно. Усташе су тамо убијале своје жртве". Тако гласи казивање сведока очевидца Марије Гржетић.
На Јадовно су довожени Срби чак и из Сремских Карловаца. Из тог места је страдала на Јадовну махом српска интелигенција, као и у случају наших владика и свештеника. У Јадовну су убијена 73 свештена лица Српске Православне Цркве, а то је у то време била трећина православног свештенства у НДХ.
Поклоничко путовање је било у организацији Удружења Јадовно из Бања Луке. То је Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Госпић 1941. год. Удружење има своје повереништво у Београду. Вођа пута нам је био Милорад Милошевић, председник одбора за Србију.
Из Новог Сада смо кренули око 21 час. Из Новог Сада је ишао један аутобус, а из Београда три. Аутобуси су се спојили на аутопуту код Руме. Преко Кузмина и Босута стигли смо на гранични прелаз „Сремска Рача“. Ушли смо у Српску, у Босну и Херцеговину. Путовали смо Семберијом и прошли кроз Бијељину. Затим следе места: Брчко, Шамац, Модрича, Дервента, Прњавор и стигли смо у Бања Луку. Из већине тих места наши сународници су вођени према безданим јамама Велебита и острву Пагу. Прошли смо коридором живота Српске. Код Бањалуке (из тог места је страдало преко 500 људи на Јадовном) смо се спојили са још два аутобуса из тог места. Прошли смо недалеко од села Дракулића, Шарговца и Мотика, где су усташе предвођени фратром Филиповићем – Мајсторовићем убиле 7. фебруара 1942. године 2300 Срба, од којих 550 деце.
Пут смо наставили поред мученичке планине Козаре. Од неколико хиљада српске деце са Козаре, која су растављена од својих родитеља и послата хрватским породицама у Загреб, њих 862 умрли су од болести и исцрпљености. Закопани су на парцели 142 загребачког гробља Мирогој. То су комунистичке власти после рата дуго скривале под називом „Тајна парцеле 142“ . Чули смо да је се сада, нажалост, то место заборављено и да се поред тог места може осетити смрад фекалија и да га посећује само једна старија жена, Српкиња из Загреба.
Стигли смо у Приједор. Одатле смо поред реке Сане путовали до Новог Града. Затим уз реку Уну преко Босанске Крупе наставили смо ка Бихаћу (у Бихаћу је на Видовдан 1941. године срушена наша велика православна Црква).
После Бихаћа прошли смо уз стратиште Гаравице, где је 1941. године извршен масован покољ Срба од стране усташа. Ту је страдало око 12.000 Срба, међу којима и велики број деце из Бихаћа и околине.
Даље пут води до граничног прелаза „Изачић“ после којег долази Личко Петрово Село које је масовно страдало у покољу током другог Светског рата. Ту је побијено 900 Срба. У Личком Петровом Селу смо прошли поред цркве, која је од усташа била порушена 1941. год. (пошто су претходно у њој поклали на десетине Срба, а свештеника Николу Загорца бацили са звоника уз речи "Неста крста са три прста").
После Личког Петровог Села долази село Пребој, скоро нестало у усташком масакру у Другом Светском Рату. У Пребоју, између Плитвичких језера и Коренице, убијено је и у јаме бачено око 400 Срба, а из општине Плитвичка језера (изразито српског краја) насилно је протерано (само у току 28. и 29. јуна 41.) преко 2.500 српског живља на подручје Дрвара и Грахова.
После Пребоја долази Кореница (некад Титова).Тај градић је такође страховито пострадао од усташа у НДХ-а. У Кореници је постојао храм Српске православне цркве Светог Архангела Михаила и Гаврила, који је спаљен 1943. године. Тада је уништена архива и драгоцености.
Пут даље води кроз села Врпиле, Бунић ( где је наша црква 41. г такође спаљена, пошто су у њој претходно мучили истакнуте Србе, а свештеника одвели у Јадовно), одакле пут води преко чувеног личког гвозденог села Љубова (усташе су 3. августа 1941. године, извршиле геноцид над српским становништвом у том насељу) до Широке Куле, села у којем је рођен владика Манојло Грбић, писац историјског тротомног дела под називом „Владичанство Карловачко“. У селу Кленовац, саставном делу Широке Куле, рођен је и Војвода Дмитровић, из доба борбе са Турцима. Кленовац је такође запамћен по великом усташком покољу. У Широкој Кули је мученички пострадао и ондашњи православни свештеник, убијен 1941. године.
Даље пут води према данас етнички чистом Госпићу. У Госпићу је до недавног рата било око 40 посто Срба. Сада их има „превише”, чак петоро стараца. И нигде више у широј околини.
У Госпићу смо прошли поред „Герихта“ казнионице и мучилишта, некадашњег центра логорског система, затвора још из аустроугарских времена.
У Госпићу је постојао храм Српске православне цркве посвећен Светом Великомученику Георгију, изграђен 1785. године, а до темеља срушен 1992. године, за време несрећног грађанског рата. Данас се на месту храма налази паркиралиште.
На путу између Госпића и Јадовна прошли смо недалеко од села Смиљан, родно место Николе Тесле, сина протојереја и пароха госпићког Милутина Тесле.
Наставили смо путем којим су многи заточеници, везани и тучени прошли пре 72 године према Јадовну. Многи од њих нису ни стигли до Јадовна, него су погубљени у успутним јамама и понорима.
Лика, а нарочито Госпић и околина, раније од других крајева НДХ-а, постала стравични вртлог затирања Срба. Пролазећи кроз сва ова места Босанске Крајине и Лике, присећамо се усташког страдања нашег народа ових крајева, између река Уне, Крбаве, Јадове и Лике.
Пењемо се аутобусом уз личку страну Велебита, једну од најдужих планина у некадашњој Југославији. Чудна планина, са чудном утробом и још чуднијом историјом. Сам логор Јадовно налазило се у велебитским шумама, које су пуне крашких дубоких јама.
Стижемо код Шаранове јаме (у којој се налазе посмртни остаци између 9.000 и 12.000 душа), где присуствујемо парастосу јадовничким мученицима који су служили свештеници Епархије горњокарловачке заједно са свештеницима који су дошли са нама у аутобусима из Србије.
Пут из Србије до Јадовна је био дугачак и није био лак (са краћим паузама и временом проведеним на две границе трајао је преко 16 сати), али снагу нам је дала помисао да су наши мученици то прошли пешке (од Госпића до Јадовна има око 22 км) са усташким бајонетима иза леђа, гладни, жедни, неки и рањени. Сетили смо се заточеника који су радили у логору по цели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну.
Јадовно је после Јасеновца највеће српско стратиште. Ипак, ово спомен – обележје изгледа недостојно толиких жртава.
Постоји народно сведочење, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина.
На збору у Госпићу 1941. год. Миле Будак усташки „доглавник“ јавно је изложио усташки план по коме се: један део Срба треба поубијати, други насилно поримокатоличити и претворити у Хрваре и трећи протерати у Србију. Ни он ни његова НДХ, међутим, нису одржали чак ни то обећање. Будак и њему слични, директно су својим говорима пред народом распиривали мржњу према Србима , од чега су се згражавали многи поштени Хрвати, вековне комшије Срба у Крајини. Под усташки нож све се српско ставља – од Владике до детета у колевци. (Усташе су своја недела у Јадовном скривали и од многих честитих Хрвата, што су раније сведочиле и старије жене Хрватице из тих крајева). Усташе убијају најпре свештенике, учитеље и друге виђеније људе, а било је убијања и свих Срба одреда, ко год им падне шака.
На већини претходно поменутих стратишта невине српске жртве, које су биле побијене само зато што су били православни Срби, после рата стратишта су обележавана или људи сахрањивани под звездом петокраком, идеолошким симболом комуниста и партизана. А ти људи са звездом петокраком нису имали никакве везе. Нити су били комунисти нити партизани.
Послератна комунистичка власт је скривала усташке злочине због лажног „Братства и јединства“. Једном приликом председник удружења „Јадовно“ Душан Басташић је између осталог истакао да: "Људи побијени овдје 1941. нису жртве антифашистичке борбе. Они су покупљени са својих вијековних огњишта, мучени и побијени само зато што су били православни Срби, Јевреји или за „НДХ неприхватљиви елементи".
Свете кости јадовничких мученика и даље дубоко леже у утроби Велебита, али наше сећање на њих је дубоко урезано у нашим душама. Важно је да се молимо и сећамо тих невиних жртава и да их не заборавимо. Јер тај свети спомен на њих је опомена и за будуће генерације.
