Да бисмо нашли излазак из тренутног ћорсокака, морамо да победимо паралишућу панику коју нам намеће брзина пропадања и да на почетку захватимо широко.
Увођење страначког парламентаризма у Србији крајем деветнаестог века за многе је значио велики корак у модернизацији земље и пут ка прикључивању развијеним европским државама. Млађи образовани Срби који су се враћали са школовања у европским центрима, одушевљено су приступали овој или оној странци или покрету, зависно од личних афинитета и утицаја којим су били изложени током школовања. Србија се поделила по различитим основама; на републиканце и монархисте, на левичаре, центристе и десничаре, на традиционалисте и модернисте… С поверењем у западне моделе уређења друштвеног живота најактивнији представници младог образованог слоја бацили су се на питања устава, парламентарног модела.
Успешни српски домаћини од којих су многи послали своју децу у далеки свет да стекну ученост коју сами нису имали, са сумњом и незадовољством су гледали на европске моделе који су почињали да обликују живот у Србији. Са искуством уређења мањих сеоских и градских заједница они нису могли из српске традиције са којом су чврсто били везани да излуче модел за организовање сложене државне заједнице.
У променама које је доносио индустријски развој, њихов позив да се покуша, на пример, са превођењем модела српске задруге на нове услове, генерацији синова је изгледао као назадан, чак и смешан.
Србију која се све више раслојавала по економским, социјалним и идеолошким основама, ујединили су ратови 1912-1918. Жар уједињења пренео се и на уједињење са осталим Јужним Словенима, да би се убрзо схватило да је, са кризом националног модела и непостојањем оригиналних политичких решења, уједињење 1918-е довело не само до тешко премостивих разлика међу народима вишенационалне Југославије, већ и до даљег продубљавања унутарсрпских раскола.
Кад је између два светска рата, у тежњи да се нађе алтернатива терору бољшевичког колективизма и аморалном демократском индивидуализму, у европским оквирима почео да расте талас корпоративизма, српски традиционалисти понадали су се да ће у оквиру корпоративистичких решења бити могуће израдити и превод српских традиционалних модела друштвеног уређења. Ослоњени на мудрост традиције они нису били посебно одушевљени крајностима италијанског фашизма или немачког национал-социјализма, већ су више гледали оне корпоративистичке реформе, које су тежиле успостављању органског друштвеног уређења, а не на јачање ауторитарне државе.
Поново се десило да је недостатак поверења у сопствено историјско искуство код оних најобразованијих, васпитаних у европском духу, закочио било какве озбиљне напоре у формирању оригиналног српског политичког модела.
Катастрофу у Другом светском рату српски народ дочекао је са два мала покрета пуна ентузијазма, од којих је један бацио све карте на победу комунистичке интернационале, а други на обнављање традиције и оздрављење српског националног духа у Европи, у којој ће доминирати национал-социјалистичка Немачка. То су били комунисти и Љотићевци.
Захваљујући спретнијој пропаганди, искоришћавању спонтаног противљења окупатору за велики раст свог утицаја и уласку победничких Совјета у Југославију, опклада првих се показала као успешнија, делимично и пре пораза фашизма. И комунизам и фашизам су били део модерног пројекта, а не истинско посезање за здравом традицијом. Уместо вишепартијског ситема, они су нудили само једнопартијске диктатуре.
Пораз снага које су се користиле корпоративистичким решењима, углавном их злоупотребљавајући, довео је до прећутне забране чак и самог термина корпоративизам, а самим тим и до одузимања европским традиционалистима могућности да утичу на политички живот у својим земљама.
На власти се успостављају различите групе наследника буржоаске револуције.
После, пада комунизма они постају једина озбиљна снага у Европи, а снажење америчке империје доводи до чвршћег повезивања свих светских демократских плутократија, с тенденцијом стварања “уједињеног света”.
У посткомунистичкој епохи Србија се и даље налази у потпуно безидејном стању, са јадним остацима националног рефлекса. Поплава најразличитијих либерално-демократских, социјал-демократских, радикалних и левих идеја о организацији економије и јавног живота, савладана је доминатним моделом атлантске неолибералне цивилизације. Рекло би се да више и нема места за модерни превод традиционалних модела.
Најмудрији Србин прошлог века, Свети владика Николај Велимировић, залагао се за Средњи систем, традиционални српски пут између плутократије (владавине финансијске елите) и колективизма, заснован на задружном и еснафском искуству прилагођеном савременим околностима, а сличан начин размишљања имали су, као што смо видели и озбиљни, успешни људи у Србији који се нису руководили идеолошким маглама већ живим искуством.
У новије време видимо да је труд у очувању традиције помогао азијским и латиноамеричким земљама да у већој или мањој мери увођењем органских, традиционалних решења сачувају свој идентитет пред поплавом индивидуалистичке – неолибералне демократске мисли и праксе, а неке од њих су се при таквом избору показале и економски високо успешне.
Док траје апсолутна власт демократских идеја, изгледа као да је потпуно неразумно бавити се “пораженим” и “прокаженим” размишљањем о “органском” уређењу друштва. Међутим, најновији развој глобалистичких тенденција (модерно инсистирање на регионалним самоуправама, невладиним организацијама, интересним групама, мултикултуралности) на парадоксалан начин погодује новим традиционалним решењима која, после двовековне владавине либерално демократских и социјалистичких идеја могу помоћи појединим народима да очувају своју традицију и идентитет, а можда у догледно време и доведу до велике обнове традиционалних друштава.
Иако се тешко могу сврстати под исту категорију, традиционална друштва имају неупоредиво дужу и богатију историју од модерних демократских друштава. Не би смели да уђемо у аисторијско слепило.
Моде и правци се смењују. После мини сукњи, провидних блуза и великих деколтеа, долазе дугачке хаљине закопчане до гуше, хипике смењују јапији, после периода распусности долазе периоди моралне строгости, после потпуног либерализовања економије долази до јаке државне регулације, после идеологија враћају се традиционалне вредности.
Да не стављамо превелике улоге у опклади на будућност, време је да се озбиљно позабавимо тренутним могућностима средњег, традиционалног пута.
И српски и други модели средњег пута, одликују се виђењем друштва као органског, инсистирањем не на појединцу као основној јединици друштва, већ на малим органским и професионалним групама као што су породице, локалне самоуправе, професионалне организације и већим групама као што су нације, припадност религији. Треба учинити све да се органске групе ослободе апсолутне контроле државе, поготово кад је она под туђинском контролом. Црква, као једина очувана велика традиционална заједница (а она је и више од тога) у овоме може бити од велике помоћи.
То је могуће само ако велики број крштених, као тело Цркве, постане свестан да мора актуализовати своје крштење већим учешћем у црквеном животу. Критиковање оних незадовољавајућих свештеника и епископа је неплодно. Као и у сваком великом систему који је склон тромости, обнова у Цркви се може очекивати само као последица повећаног унутрашњег притиска. Окупљање великог броја православних хришћана у црквама, а не само на сахранама, и уграђивање у Цркву различитих дарова, даће снагу за промене у оквиру откривене нам Истине и омогућиће да се ослободимо културе смрти и обновимо живота на овом парчету Божије творевине.
Мисија Цркве је много већи од задатка сређивања стања у било којој држави. Њена мисија је васељенска и у надвременским категоријама. Тиче се највећег човековог циља – обожења. Али у нечему што би личило на некадашње црквено-народне саборе, заправо на линији додира Цркве и света, могуће је на традиционалан начин доћи до сада тешко замисливе ситуације да заједница не бира него производи, заиста делегира своју елиту. Као што је могуће доћи до нових социјалних правила и модела заједничког функционисања, какви су некад били задруге и мобе инспирисане и стaријом традицијом и хришћанством.
Најсавременије и најавангардније социјално деловање неће бити јурење за туђом модом него креативно обнављање традиције. Када традиционалисти успеју да то на прави начин формулишу, придобиће и поробљене младе који се тренутно налазе у историјски необичној склоности према опортунизму и конформизму уместо да носе побуњеничку енергију која се не мири са исквареним светом.
Све ово за Србе, као мали народ под великим спољним притиском, можда би остало само на лепим жељама да се у свету не буде отпори глобалистичкој поплави и да се већ не појављују скице мапа мултиполарног света. Али ни нови светски центри моћи неће имати разлога да нас “воле” и подржавају, ако ни на који начин не будемо умели да допринесемо њиховој изградњи другачијег света. Па чак и ако се ради о великој православној браћи.
Ђакон Ненад Илић
Извор: Фејсбук
