Политичко-привредни заокрет или претња народном опстанку

ruke-u-lancima-dug.jpg

Вучића је Нови светским поредак (НСП) опоменуо, преко чинбеника своје творевине ЕУ, на поштовање ‘демократских правила игре‘, његов строго хијерархијски поредак, а изнад свега да је само демократско-капиталистички систем важан и неприкосновен, а да су појединци у њему, ма колико високо тренутно ‘стајали‘ (баш због одржавања и истрајавања самог система) обавезно пролазни, заменљиви и ‘потрошљиви‘. Да је то случај, сада су се на моћног и популарног премијера Вучића (као) по команди одједном устремили сви који у Србији имају непосредне ‘демократске‘ везе од домаћих медија, прозападних ‘аналитичара‘ и коментатора до НВО, које помаже иностранство, а делом и сама држава, до западних амбасадора и сличних НСП установа у свету.

Чини се, не случајно, показале су се истовремено пукотине у самом врху власти. Видно је да председник Николић и Вучић нису ‘у корак‘ кад је у питању будућност Косова или искреност односа са Русијом. Николић говори да је његова власт уставно ограничена, али он и Вучић заједно ‘падају‘ јер су скупа и победили, а као и наговештава да је и од саме владе све више ‘скрајнут‘. Вучићу најоданији министри из СНС оптужују коалиционе партнере из Социјалистичке партије Србије да недовољно бране и заступају одлуке и ставове заједничке владе. Председник СПС Ивица Дачић јавно одговара да, кад је у питању државна политика, напредњаци неће имати поузданије партнере од социјалиста, али дозвољава да разлике могу постојати по страначким и локалним питањима. Вучић је претио да ће критички бити испитана одговорност и делатност свих министара, те да ће неуспешни, без обзира на страначку припадност, бити смењени. Наглашавао је и скору реконструкцију владе.

С тим у вези кружиле су гласине, да би могло доћи и до промене коалиционих партнера, те да би министар спољних послова могао постати Борис Тадић, јер у иностранству има већи углед и ауторитет од Дачића. Ако је озбиљно предвиђање било у питању, остаје да се види шта може бити и остварено. Дачића може евентуално спасти новонастала слабост Вучићеве позиције, као и чињеница да је Србија (стварно Дачић) од ове године председник Европске организације за сарадњу и безбедност, чија је надлежност и задатак посредовање и прихватљиво решење опасно напетих односа САД – ЕУ – Украјина са Русијом.

Ни у самој ‘монолитној‘ и (на изборима) победничкој СНС није више ‘све у реду‘. Пре недавне скупштине странке, Вучић је најављивао одлучно успостављање реда и иступа високо-рангираних чланова владе који крше дисциплину и јавно прозивају и критикују председника Николића (оснивача и члана СНС). Закључци скупштине, на којој је Вучић наводно критиковао и самог себе, испали су много помирљивији – не без утицаја сукоба са ЕУ – од очекиваних. Главна преступница, потпредседник владе и министарка Зорана Михајловић стидљиво се извинила Николићу и изјавила да има Вучићево несумњиво поверење, као и она у њега. Чини се да је и Зоранин преступ координиран са новонасталом ситуацијом, јер она наводно има од раније (пре уласка у СНС) успостављене, независне и јаке везе и подршку најутицајнијих круговима тзв. ‘међународне заједнице‘, те да је она, као раније Динкић, њихов ‘заступник‘ у српској влади. Једино начелно ‘строг‘ закључак скупштине јесте, да ће од сада, свако ко јавно критикује друге чланове странке или односе у њој, бити искључен из СНС.

Али није НСП само показао ко је газда. Вучићу је посредно речено да је већ у ‘отказном року‘. На то указује и његова суштински контроверзна изјава да тобоже неће да буде ничији ‘потрчко на повоцу‘, мада је до тада безусловно спроводио све захтеве Брисела, да би Србија добила неки временски далеки статус кандидата за ЕУ. Узгред је указао на спремност српске ‘политичке елите‘ на издају дугорочног националног интереса рекавши, да ако он смета ЕУ, сам ће да се уклони, јер многи ‘потрчци‘ једва чекају да га замене.

Не само НСП, већ координирано и ‘прилике‘, означиће брзи крај Вучићеве владавине. У току ове године многе ‘менице‘ стижу на неодложиву наплату.

Издаја Косова и преосталог српског народа на њему, коју је заједно докрајчила владајућа политичка тројка – Николић, Вучић, Дачић – а онда лицемерно маскирали слоганом ‘Никада нећемо признати (његову) независност‘ – већ се показује у пуној стварности. Косово има своје границе, које је и Србија de facto признала, а отворено претендује и на долину Бујановац – Медвеђа – Прешево. Сагласношћу Србије ствара се и легализује косовска власт – парламент, влада. Срби се третирају и учествују у власти као мањина. О повратку прогнаних и исељених више нема разговора. Тачи се у Тирани хвалио да је Вучић тражио од њега дозволу, пре своје последње ‘тријумфалне‘ посете Косову. Вучић се напрасно сетио српске имовине и Трепче и хоће да разговара о томе. Тачи одлучно одговара – Трепча је својина Косова и о томе нема разговора са другима. НСП и НАТО као савезници УЧК ратовали су са Србијом због Косова. Већина чланица УН признаје независност Косова, а неке међународне институције примају га у чланство као самосталну државу. Сама Србија признала је важност косовских путних исправа. Запад је као ‘неутралан‘, само тражи успоставу и примену ‘добросуседских‘ односа. Три стране – НСП, Србија и косовска власт – учествују у овој лицемерној лакрдији, а знају да је ‘Независно Косово‘ стварност, па ће вероватно услов Србији за сваки даљи разговор о ЕУ, бити de jure признање државе Косово.

Од ове године и Србија усваја Енергетски ‘пакет‘ ЕУ, што је можда пресудно утицао на Русију да одустане од изградње гасовода ‘Јужни ток‘, а себе довела у врло неизвесно даље снабдевање гасом. Ако се оствари руско-турски споразум о изградњи гасовода до грчке границе, Србија би о свом трошку морала да учествује у изградњи дугог гасоводног прикључка до Грчке. Србија је тиме изгубила и многомилионске друге повољне руске кредите за српску привреду.

Сам Вучић каже да ће ова година бити економско-финансијски врло тешка. Неки бољитак очекује 2016. као последицу реформи и гашења непрофитабилних јавних предузећа, као и приватизацијом или продајом оних који остварују нето доходак, као што је договорено са ММФ. Наравно, Вучићеве ‘реформе‘ су пре свега ‘штедња‘ – у ствари скраћивање многих плата, пензија и друштвене помоћи. ‘Реструктурирање привреде‘ пре свега подразумева продају преосталих јавних предузећа која остварују чист приход, као ‘Телеком‘ и ‘ЕПС‘. Средства од продаје Вучић намерава да употреби делом за отплату скупих старих кредита и куповину нових јефтинијих; други део за ‘инвестиције‘ у привреду и ‘отварање нових радних места‘ (и смањење катастрофалне беспослице, нарочито младих). Критичари примећују да када је претходна власт хтела да прода ‘Телеком‘ за 1.4 милијарди евра, Вучић био одлучно против продаје. Сада хоће да га прода за 750 милиона.

Објективни и независни критичари указују да су изгледи српске привреде у условима слободе тржишта и неолибералне економије поражавајући. Јавни дуг Србије од 63 одсто укупне годишње производње, уз послушност савета ММФ (који сматрају установом НСП за економско поробљавање), води земљу у безизлазно дужничко ропство. Сматрају да ће средства од продаје продуктивних јавних предузећа бити експериментално проћердана, као и у претходним ‘приватизацијама‘. ‘Реструктурирање‘ ће пре повећати незапосленост, него створити нова радна места, која Вучић најављује и рекламира. Нова продаја смедеревске ‘Железаре‘ од које наводно зависи цела челична индустрија Србије, америчком произвођачу и једином купцу који је конкурисао, не гарантује добар посао за Србију. Подсећају да је и претходни купац, опет америчка компанија, јефтино купила и пословала са ‘Железаром‘ док је од ње имала прихода, а онда је багателно са огромним дуговима, вратила Србији. Предвиђају да се и много рекламирани ‘Фијат‘, у чију је филијалу држава уложила велика средства, у тражењу што јефтиније радне снаге, спрема да ‘бежи‘ из Србије, уз остављање дуга од милијарду евра. Вучићево очекивање знатних нових ‘инвестиција‘ сматрају нестварним. Озбиљан и одговоран предузетник не улаже средства у нестабилну и хаотичну економију.

У очекивању пада напредњачког режима, Србија треба да се суочи са најтежим питањем: Шта после Вучића?

Чињеница је да Србија у Скупштини нема ниједног родољубивог посланика. Све странке су поклоници демократско-капиталистичког поретка и имају надмоћно поверење бирача на ‘демократским‘ изборима. Све странке и покрети који се сматрају родољубивим су данас ван Скупштине јер на изборима нису прешле количник од 5 одсто гласова. После пада Вучића и ванредних избора који ће уследити, може се слободно претпоставити, ниједна скупштинска странка неће имати половично поверење бирача као напредњаци на прошлим, па ни могућност да самостално образују владу. Сан је да би то могла бити било која родољубива странка, које ће морати прво да се изборе и пређу количник.

Додатна слабост родољубиви снага, изузев можда Двери, је да су и саме заражене ‘демократским‘ вирусом. Мисле да путем ‘демократских‘ избора могу да извојују темељне промене. Узмимо пример Шешеља и његове СРС, који верује (а и многи други) да је поразио Хашки трибунал, а тиме и НСП. Због тога – ако га здравље подржи и остане на слободи – Шешељ би могао бити ‘изненађење‘ следећих избора. Али и да добије број гласова који би му омогућио да постане члан владе или је сам образује, неће моћи ништа темељно да промени.

НСП није празна безазлена прича, већ обавезно прихватање детаљног пакета државно-друштвеног поретка, наднационалне политике, међународне хијерархије и дисциплине, којим се стиче ‘демократски‘ легитимитет. Наводно ‘демократски‘ избори нису измишљени и упаковани у обавезан демократско-капиталистички поредак да га евентуално мењају, већ да исти одрже и заштите. ‘Демократски‘ избори претпостављају постојање главне полуге демократско-капиталистичке владавине, неспутану власт неприродно створених политичких странака, које периодично излазе пред необавештене или оскудно упућене бираче са демагошко-обећајним програмима и од партија наметним кандидатима, да између њих изаберу, тобоже, ‘народне‘ представнике и скупштинске посланике. Избори ништа битно не мењају. Постоје да створе утисак промена – „промене без промена”. Народ је то одавно прозрео и мудро каже: „Сјаши Курта да узјаши Мурта” Да, мењају се странке и појединци на власти, али корен зла, демократско-капиталистички поредак остаје нетакнут и траје. А то управо и јесте задатак ‘демократских‘ избора.

Али, не верујте нама. Отворите очи и погледајте на прилике у Србије од ‘демократских‘ промена октобра 2000. до данас. Мењали су се партијски режими, дизали се и падали Ђинђићи, Тадићи и Вучићи, и сами оцените да ли је ишта боље или горе него што је раније било. Истини за вољу ни у осталом свету није другачије, па ни у изворним демократијама. Свуда су систем и ‘демократско-капиталистички‘ поредак недодирљиви и заштићени (његови идеолози кажу да је вечан – ништа ван и после њега – ‘крај историје‘), а појединци у том циљу обавезно ‘потрошљиви‘. Није случајно да мандат председника САД траје 4, а председника владе у Британији само 5 година. Тако се поредак аутоматски штити од могућих системских ‘исклизнућа‘ покондиреног појединца.

И као што наши родољубиви економисти предвиђају да Србија срља у привредну катастрофу, ако темељно не промени своју финансијско-економску политику и ослободи се надзора ММФ, тако и неповратан пут у ЕУ води у сивило расне и националне уравниловке и брзо ‘топљење‘ и нестанак Срба као народа и нације.

Пред Србима је избор и разрешење тешке и неодложне дилеме: темељан политичко-економски заокрет – ослобођење од туђинског и наметнутог демократско-капиталистичког поретка и враћање на пут народног препорода, тражења и остваривања његовог суштинског националног интереса, или – непосредно, претеће сучељавање се врло неизвесном будућношћу народног, националног и привредног опстанка.

 

В. Димитријевић

Подели са другима