Политичке странке као криминалне организације

mito-korupcija-politicari-politika.jpg

Никада отвореније, за политичке странке бављење политиком у Србији је искључиво начин за стицање материјалне користи.

Држава је пљачкана још од комунистичких времена кроз систем директне погодбе који је директорима давао овлашћења да – без тендера и система контроле – робу коју преузимају плаћају по цени који сами договоре са својим партнерима.

Аутор ових редова је имао прилике да се у државном предузећу распитује о цени грађевинског плаца за који је био заинтересован, да би му познаник који ради у том предузећу у наступу искрености и са жалом рекао : „Ех, где су златна времена директне нагодбе“.

Десетине и стотине плацева и станова широм земље тако су нашли своје власнике за симболичну цену. 

Таква је ситуација настављена и за власти социјалиста и њихових наследника из ДОС.

Послови су уговарани на „одокативне“ цифре и на основу тога и исплаћивани.

Све до доношења Закона о јавним набавкама током 2002. године који ће донети привид контроле трошења државног новца.

Привид, јер је уведена категорија набавке „мале вредности“ до износа који у овом моменту износи три милиона динара.

Законски су дата овлашћења директорима да сами бирају којем предузећу ће послати захтев за понуду, тако да се већ унапред знало ко добија посао и по којој цени. Преостале две фирме које би се појавиле на конкурсу били би или фиктивне или „ћерке фирме“ унапред познатог победника.

И, тако је рађено и ради се у хиљадама градских, покрајинских и републичких предузећа и институција протеклих деценија.

Милијарде евра су завршиле у приватним џеповама, а Србија опљачкана и девастирана.

Отуда се сав интерес политичких странака у Србији своди на узимање што већег броја предузећа, што већег дела колача.

Сви руководиоци предузећа – без обзира којој политичкој опцији припадали – радили су и раде исту ствар уз знање и благослов својих партијских лидера.

Политичке странке су ту само да дају кров и законски оквир у којем пљачка може да буде настављена.

Наиме, закони које је Скупштина Србије усвајала дају правно покриће за овакву праксу. У поступцима руководиоца предузећа нема ничег противзаконитог.

Систем неповратно једе самог себе и Србија сиромаши све више и више.

Глад партократа расте обрнуто пропорционално; што је мање новца у игри, њихова је глад све већа и методи све бруталнији.

Оне су одавно – пре свега по „омерти“, закону ћутања – методолошки најсличнији криминалним организацијама.

Политичка убиства део су демократске орнаментике одавно.

„Сви су део истог лицемерја“, да парафразирам Ал Паћина у „Куму“.

Отуда нема много простора за наду о томе како ће смрт демократског политичког система у Србији изгледати.

Партократски мафијаши браниће своје изворе прихода безобзирно као и њихови сицилијански претходници.

Димитрије Косијер

Подели са другима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.