Na Veliki Utorak, 11.04. 2017. godine, usnuo je u Gospodu monah Vasilije Hilandarac.
O ocu Vasiliju, pisalo se i pisaće se, svakako puno i biće onih koji će ga svrstati u red velikih duhovnika, jer je on to svojim savetima, koje je davao, zaslužio.
Neki će isticati njegovo rodoljublje i posvećenost Srbiji i srpskom narodu, posebno u vreme rata u bivšoj SFRJ i za vreme bombardovanja naših zemalja.
Od drugih očekujem da istaknu njegove zasluge za obnavljanje bratstva u manastiru Hilandaru, naravno uz saradnju sa ostalim monasima i saradnicima manastira.
Svetogorski monasi su nalazili vremena i da se posvete takozvanom humanitarnom radu, a zasluge oca Vasilija na tom planu su izuzetne. Saradnja manastira Hilandara, posebno epitropa manastira , oca Vasilija sa manastirom Svete Lidije u Asprovalti je za svaku pohvalu, jer su omogućili da stotine srpske dece, posebno iz Srpske Krajine i Republike Srpske dođu u Grčku, odmore se i na trenutke zaborave na sva iskušenja , kojima su bili izloženi.
Pričajući o humanitarnom radu, dolazimo i do misionarenja, na kome je otac insistirao. Kako je skoro nespojivo, posvetiti se monaškim poslušanjima na Svetoj Gori i istovremeno misionariti po svetu, naš dobri otac Vasilije je razvio mrežu misionara, tačnije, uključio u ovaj rad brojne saradnike manastira sa kojima je redovno komunicirao.
Ako je bilo potrebno prirediti neku knjigu, van planiranog izdavaštva manastira Hilandara, uključivao je saradnike. Nekome je bilo neophodna pomoć, bilo duhovna, ili materijalna, pronalazio je rešenja, da uputi ka dobrim duhovnicima po Srbiji i čitavom svetu, ili ljudima čistog srca, spremnim da pomognu finansijski. Ideje o tribinama i izložbama u srpskim zemljama su istog momenta bile podržavane, pa se mreža saradnika svakodnevno širila.
Na ovaj način, naš otac Vasilije je pomagao velikom broju Srba da se vrati svojim korenima i obnovi pravog istinskog Srbina u sebi. Naravno, da je ovakvim delovanjem izazivao i neprijateljstvo srbomrzaca , te svakako i lukavstva neprijatelja srpskog, ali i čitavog ljudskog roda. Pokušavali su razni političari, analitičari, nevladine organizacije, pa i estradni umetnici da kažu po neku ružnu reč o njemu, ali se to najčešće završavalo tako da zaplaču u razgovoru sa njim i potraže oprost svojih grehova.
Otac Vasilije (Urošević) rođen je 1949 godine u Brđanima, blizu Čačka. Postao je monah 1976. godine, a veliku shimu, dokaz maksimalne posvećenosti monaštvu primio je 2009. godine.
Posle duže i teške bolesti, ovaj svestrani čovek, svetogorski monah, veliki Srbin, upokojio se u Stradalnoj Sedmici, pred sam Vaskrs 2017. godine. Sahranjen je na monaškom groblju u manastiru Hilandaru na Veliku Sredu 12. 04. uz prisustvo velikog broja ljudi, koji su uspeli da dođu u Hilandar u tako kratkom roku, kao i bratstva manastira Hilandara i brojnih svetogorskih monaha i poklonika Svete Gore.
Gospod neka mu podari rajsko naselje, a svima nama neka molitve oca Vasilija, koje bude uznosio za nas i posle upokojenja, neka budu na pomoć. Njegovo delo, pak neka nam služi kao primer i ponovo probudi sve one , koji su vredno radili, pod budnim i marljivim starateljtsvom našeg oca Vasilija, a kojima je možda potrebno malo podsticaja, da nastave sa misionarskim radom na koji nas je uvek pozivao.
Pokažimo se dostojnim naslednicima njegovih zamisli i njegovog rada, svi mi koji smo ga poznavali, kao i oni koji su o njemu čitali i slušali, a posebno oni koje je nazivao “Hilandarcima van Hilandara“
Pomjani Gospodi u Carstvu Svome novoprestavljenog monaha Vasilija Hilandarca.
Zoran Adžić
