Јохишоро Френсис Фукујама, амерички политиколог и полит-економиста, некада професор, данас истраживач на Стенфорду, прославио се после пада Берлинског зида есејом "Крај историје". Славио је тријумф западног либерализма, модел парламентарне демократије и тржишну економију. То су била, по њему, крила на којем ће се градити нови, врли свет. 2008, када је развијени свет ушао у вртлог и безизлаз узрокован економском кризом, узрокован управо крилима која су их носила, Фукујама пише нови есеј: "Будућност историје". Види да нема, новог, врлог света и да се агонија историје наставља. У новом есеју више успоставља дијагнозу проблемима, него што даје терапију свету. Поставља питања, али даје мало правих одговора.
Свестан је он нових појава: "Окупирај Волстрит", "Арапско пролеће", криза европског пројекта заједничке монете, разочараност социјалистичких земаља друштвеним учинком транзиције, које критикују све што је Фукујама величао. Критикују осиромашени модерни капитализам, јаловост демократије и његов кров, парламентаризам. "
Они критикују, а богати се тобоже чуде што њихов извозни артикал "демократија" тешко заживљава, истовремено трљајући руке сваки пут када под плаштом демократије енормно увећају свој капитал. Више не треба говорити"развијени свет"јер постоје само богати и сиромашни у читавом свету. Елита богатих, која индукује све постојеће кризе, надишла је све владе, све режиме. Умислили да ће им свећа горети вечно јер су сила која иде са врха, не знајући да више нема ни пирамиде, ни врха. Зајахали су виртуелни врх, виртуелне пирамиде. Њихова моћ је одавно у долини, на равном, у банкарским сефовима. Док има сефова, биће и њих, и обрнуто.
Фукујами је врло чудно што сви ови потреси, који генеришу све кризе не изазивају бујање левичарског популизма, већ настаје успон десничарских снага. Фукујама у томе види недостатак идеја. Левичари немају нових идеја, осим повратак на социјалну демократију. Притом либерализам, на глобалном нивоу подрива средњу класу. Јача мањина, у либералном капитализму, где се идеје социјализма не одржавају.
Кина прави свој хибрид, једнопартијске власти, потом делимично тржишне економије, која је у огромном успону, по стопи економског раста. За разлику од најразвијених који су у агонизујућој парализи, сви гледају у Кину и њен модел, као решење, али Фукујама мисли да ни тај систем није дугорочно одржив.
Шта је у основи данашњих проблема Запада, пита се Фукујама. "Технологија и глобализација подривају средњу класу и успоравају социјалну мобилност. Веровали су да кредитима могу да помогну средњој класи, а онда је све пукло у банкарском систему презадуживања кредитима, којима се желело обезбедити кров над главом средњој класи." "Проблем је, мисли данас Фукујама, што највећу корист од технолошких иновација имају најталентованији и најобразованији. Отуда толико раслојавање на мали број пребогатих и остатак осиромашених. Мало се исправља Фукујама: "То енормно стечено богатство ипак није резултат само знања, већ и глобализације, јер свој капитал безобзирно селе у сиромашне земље, са јефтином радном снагом. Америку су њени богати довели до деиндустријализације, јер су све изместили у Азију."
Фукујама заборавља да дода шта су све богати учинили, свако свом народу (сви су као клонирани). Довели их до губитка радних места, до дужничке кризе, јер не могу да врате кредите, довели их до обесмишљености живота. "Само Немачка чува своју индустрију. Зато су социјалистичке идеје импотентне у Америци. Нема ни наговештаја решења, јер нема нових, виталних идеја", додаје паметни Фукујама.
Фукујама се одважио да конципира ослонце за модел нове идеологије, односно ослонце или нова крила за "будућност историје". Решење види у подизању средње класе. "Да би се подигла средња класа није довољан јак социјални програм. Модел социјалне државе је постао одвише бирократизован, прескуп, неконкурентан и неодржив, како и показује дужничка криза, додаје. Фукујама мисли да би технологију требало упрегнути у терен услуга. Вероватно се не пита шта ће са отпуштеном бирократијом и да ли ће се лукава бирократија дати. Шта ће са људима који сада пружају услуге. Можда већ богати имају роботе у резерви. Потом додаје, за сада утопистички предлог: "Морао би постојати већи степен редистрибуције богатства, као што и Збигњев Бжежински, утицајни спољни саветник г. Обаме, саветује редистрибуцију моћи Америке, на глобалном нивоу, као и да се смањи утицај интересних група над политиком". Вероватно не уочава, господин, да игра Курте и Мурте не пије више воду. И богати и политичари су из истог коша.
Није решење критиковати капитализам, када се зна да и социјализам није одржив, каже г. Фукујама. Само му капитализам не дирајте. Фукујама мисли да постојећи капитализам мора да доживи промене, унутар себе, где би владе морале да помогну друштвима да се прилагоде променама. (којим променама? Да науче да гладују). "Та нова идеологија не би требала да види тржиште као циљ за себе, већ би вредност глобалне трговине и инвестиција процењивала са становишта њиховог доприноса благостању средње класе, а не само увећању националног богатства". Мученик, вероватно не сагледава да није проблем у капитализму, у социјализму, у демократији, ма како се то звало, ни у приватној као ни у друштвеној својини.
Проблем је у похлепном човеку
Проблем је у човеку, похлепном и грамзивом. Похлепа је достигла размере којима не може да парира ни један свињски, птичији грип нити било који вирус, па изишао он из лабораторије најпохлепних, најопаснијих. Не види Фукујама, да док се похлепа не прогласи болешћу, док се похлепни, и сиромашни и богати, свеједно је, не почну озбиљно да лече, нема промена. Болест је болест, а свака болест је за лечење. А када ПОХЛЕПА добије размере епидемије, а добила је, онда се проглашава ванредно стање, а зна се шта се ради у ванредним околностима. Има само ту један објективан проблем. Ко би био пацијент, ко лекар, а ко власт која би стварала услове за лечење.
Фукујама говори о "алтернативној нарацији", која би критиковала елите које су жртвовале многе за благодати неколицине. Фукујама мисли да ова алтернатива треба да се тек роди. Заборавља г. Фукујама да је реална нарација, хоће рећи празна прича, достигла свој максимум и да је потпуно импотентна и преживела. Ни један закон, ни једна критика, ни једно решење не заживљава у пракси, све остаје на вербалном, како он каже наративном нивоу. Тај није читао Исусов говор на гори, када се Исус обраћа ученицима и каже: "Ако моје речи не претварате у дела, онда сте као луде које граде кућу на песку". Време празних прича је истекло. Време празних речи, импотентних решења, рушења и отимања, зарад увећавања богатства и моћи неколицине пребогатих, не пије више воду.
Алтернатива сигурно постоји. Чуди ме да Јапанац Фукујама, на зна да у његовом народу кажу: "Постоји дванаест излаза и тринаести, помоћни". Он се сирома држи само оног првог, ко пијан плота: "РЕМОНТУЈМО ЗАПАД", хоће рећи реформишимо капитализам. Не зна он ону Миљковићеву "Све што нема ватре у себи, нека изгори". А сви "продукти" преживелог ауторитарног система немају ватре у себи. Сагореће. Време је да крене од истинског првог и једино правог – од "ремонта" човека, ближе, да се крене од промене човекове свести.
Још један поглед из човечне, стваралачке равни
Прочитавши чланак у културном додатку "Политике" 11. 2. 2012, под називом "Ремонт запада по Фукујами", потпуно сам разумела муке на којима се нашао овај амерички мислилац, вероватно Јапанац, американизоване свести, који силовито, чак делује и искрено, на вербалном нивоу тражи решење за превазилажење огромних проблема, које су захватиле читав свет, које су последица разузданог нео либерализма и умирања ауторитарног система, у сваком кутку земље. Истина, до пре само двадесет година, од тренутка рушења Берлинског зида, до данас, Овај стручњак је веровао у снагу капиталистичког џина, не увиђајући да ће та грдосија ускоро морати у музеј историје, као што ће у музеј отићи сваки производ човека ауторитарне, нечовечне свести. Мислио је да је крај историје рушење свега (осталог)да би на рушевинама развијени посејали семе либералног капитализма и парламентарне (празноречиве)демократије. Једно, његова искривљена, класна свест, није могла да уочи да "крај историје" следи тек пошто се уруши класни систем и са њим "све остало", као његова последица.
Последњи облик класног система, данас, одређује класа, малобројних, пребогатих и остатак осиромашених. Овај последњи облик класног друштва је довео свет на руб могућег самоуништења или на границу од које почиње процват човека и човечанства. (Лично верујем у ову другу могућност). Данас смо сведоци почетка краја историје, а историја постоји док постоје класе. Крај историје, рекох, може бити поновни почетак класне историје, после евентуалног атомског рата или почетак новог доба, које ће креирати човек стваралачке свести, Богочовек. Тај и такав човек је већ ту, само треба да трансформише своју ауторитарну, нечовечну свест у стваралачку, човечну.
Више никоме нису потребне "нове" идеологије, нове реформе, "алтернативне нарације", синтезе левичарских социјалних система и десничарских, радикалних. Нису нам потребна "решења", која формално, а не суштински мењају ствари. Не требају нам спољашњи ратови. Треба нам унутрашњи мир. Једном речју не требају нам преживеле идеје и преживела решења, која излазе из главе преживеле ауторитарне, насилне, болесне, нечовечне, похлепне, лење, себичне, конформистичке, хедонистичке, вербалне свести, несвесних људи.
Дугорочно гледано требају нам РЕШЕЊА које нас неће толико упућивати на ЧИЊЕЊЕ, већ на БИВАЊЕ. А када си човек стваралачке свести, када живиш, ствараш и остварујеш себе у одсуству ШТАПА И ШАРГАРЕПЕ, тада знаш шта ти ваља чинити. Све идеје старе, ауторитарне свести, последице ШТАПА И ШАРГАРЕПЕ, дају нам лажну наду да решења има, само је потребно још ово да учинимо, још ово, а резултата ипак нема, јер се "вино" укиселило, а "мехови" стари, иструлили. Треба нам "ново вино, за нове мехове". Ново вино, човек стваралачке свести, без много муке ће начинити и нове мехове, нове услове за живот достојан човека. Данас је читав свет у, како каже Фукујама, "парализирајућој агонији", коју ће, не дај боже, пребогати, похлепни, малобројни део света, покушати да покрене светским ратом, који неће довести човечанство до трајног решења, напротив. Живот ће бити још тежи за оне који преживе, парализа тотална, трајна.
Тренутно имамо нешто, на историјској сцени живота, што историја није видела. Први пут богати појединци, јаке интересне групе пребогатих, на локалном и на глобалном нивоу, покушавају да поробе огромну већину осиромашених, тај осиромашени "лумпенпролетеријат", који их омета да мирно уживају у свом "стеченом" капиталу. Профит данас нема граница, нема морала, нема достојанства, нема стида, нема осећања кривице, нема кајања, не зна за човечност, јер човек не постоји, постоји само број евра, долара или број златних полуга. Богати воде бесомучну, бесмислену трку у којој постоји најбесмисленији циљ: Другога осиромашити, свој капитал и моћ кроз капитал увећати. Грабе све што се зграбити може. Господе, као да им је последње. Начин, средства, време, место, пријатељство, цена, количина проливених суза и проливене туђе крви су неважни. Битан је само остварен циљ: зграбити тржиште, енергију, воду, ваздух, семе, лекове и наравно новац, као робу, банке као место одакле роба стиже како би сви на планети ушли у дужничко ропство јер све мора бити по њиховом контролом, како би они били и остали једини господари огромног тржишта, ове, релативно мале, планете Земље.
Лако је похлепнима са похлепнима
Ови лоши, тренутни господари планете, су зналци, који врсно користе савремену технологију, за увођење маса у ропство, користећи све већ виђено и знано : "Завади, па владај! НЕКОМ ШТАП, НЕКОМ ШАРГАРЕПУ!" У ери Фејсбука и "плишаног" васпитања, када су сви похлепни, једни као произвођачи, други као потрошачи, лако је завадити. Лако је завадити похлепне када су им похлепна и два ока у глави. Завадити похлепне, па завладати похлепно, данас је лакше него икада, јер се све припремило у најранијем детињству, када су родитељи пристали да васпитавају своја чеда награђивањем и кажњавањем, одузимањем награде. И сада реците да су само пребогати криви. Почетак и крај приче је у савременој "плишаној" породици, која припрема невине "овчице", своју похлепну децу, и шаље их у чељусти похлепних, пребогатих.
Систем је разрађен и проваљен. "Овчице" су порасле и блеје на друштвеним мрежама. Друштвеним мрежама се запали похлепна опозиција. Она подигне на ноге похлепну сиротињу("овчице") против похлепне власти и њихових похлепних присталица ("овчица"). Смакнуће се обави лако и брзо. Вођу прогласе диктатором, његове присталице, делом диктаторског система, противницима демократије. Убеде јавност да су такви опасни по човечанство, јер тајно праве атомско и биолошко оружје и посао се завршава лако и лагодно. Туђом крвљу, њиховим скупим оружјем и празним обећањима о обећаној земљи у којој ће царовати владавина права човека, одраде све муњевито. Свргнуће се обави лако, постави се на власт похлепна, опозиција, ("овчице" добију мрвице), богати ставе шапу на богате ресурсе и иду даље. Јашу апокалипсу без трунке гриже савести, коју збиља и немају, јер су туђе руке, руке похлепних "овчица" у УН, демократским путем изгласале да се крене у коначним обрачун са тим диктаторима, са опасним терористима који ударају у саме темеље, најјачег достигнућа света, у ДЕМОКРАТИЈУ. Туђе руке гласале, туђе руке пуцале, туђа крв се проливала, чему грижа савести. Богати су само спроводили одлуке "овчица", давале оружје "овчицама", све остало су одрадиле "овчице". Са једног, посла прелазе на други.
Поносно јашу даље, мирни су јер су "овчицама" оставили као поклон готове рецепте за заживљавање свог најбољег извозног артикла, ПАРЛАМЕНТАРНУ ДЕМОКРАТИЈУ, оставили су им своју робу, коју ће плаћати црним златом, златом, дијамантима, дрогом или водом. Ако не буду могли да плаћају у натури, на располагању су им кредити на грејс период, кредити да обнове порушену земљу, кредити да изграде преоране путеве, кредити да отплате оружје које су им продали, кредити да се подигну порушене фабрике, кредити да им платимо свако радно место које нам они отворе, кредити да платимо учитеље да нас науче шта је то демократија, кредити да се плати памет и стратегија богатих, за брз и муњевит долазак нових на власт, кредит на кредит … свега има, то истина, важно је утерати "овчице" у дужничко ропство. На Западу ништа ново. Све је већ виђено у историји. И баш зато не треба нам ремонт Запада.
И докле тако?
Данас срећнијих нема, богатијих има, а осиромашених "овчица", на претек. Енормно богатих, довољно за прављење хаоса на планети. Мисле да се свет врти око њих. Отежали и подивљали, опијени влашћу која долази од новца и кроз новац, не знају где ударају, играју се БОГА. . Али има она народна: "Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш!"
А то, ДОКЛЕ, је управо кључ. Они ће тако док се "човек-овчица", не освести, не пробуди. Да човек спава, да сања, казује чињеница што после једне освојене земље, једног упропашћеног народа, богати ту исту матрицу понуде следећој земљи, иако су сви све пратили и гледали преко ЕКРАНА. У ери интернета и савремених технологија сви гледају све. Гледају пошаст уништеног народа, гледају и живе лажну парламентарну демократију, гледају како су и на који начин ушли у властито пропадање. Гледају и они који су следећи на реду. ГЛЕДАЈУ, А НЕ ВИДЕ. КАД НЕ ВИДИШ – У ЈАМУ УПАДАШ. Зашто не виде, зашто не кажу: "Нећемо ваш модел, који нас води у изгинуће, крвопролиће, осиромашење и потпуну зависност!! А систем изазивања сукоба позиције и опозиције непогрешиво пали. Палиће док је похлепног ума, богатих и сиромашних. Похлепан ум сања, месечари. И зато је толико прихватљива празна изрека која стоји на многим билбордима, широм света: "Сањај снове и када ти се неће остварити!". А сан о новцу, сан о моћи кроз богатство је магија. Те магије се ослобађамо, када уклонимо узроке највеће пошасти 21. века, узрочнике личне и колективне похлепе. УЗРОЦИ болести ума, похлепе и насиља су: ШТАП И ШАРГАРЕПА, прво у васпитању младих нараштаја, у породици, потом у друштву, на свим нивоима.
Пут постоји!
Кренути од богатих, од њихове промене свести делује немогуће у условима када њихов опстанак још није угрожен. Они умишљају да су на врху света, на којем мисле да су недодирљиви. Сигурност им додатно пружају чуда технологије, моћна погубна, које остатак човечанства вероватно не познаје, али их препознаје и осећа њихову моћ. Они вредно шију царево ново одело. Ни они, ни осиромашени још не виде да је цар го. Ауторитарна свест се никада не одриче себе саме, докле год живи у условима, који не угрожавају њу саму, докле год постоји и једно решење које је применљиво и у функцији је продужења живота те свести.
На срећу, у бази имамо огромну већину која је доведена на руб егзистенцијалног опстанка. Некада је то био лумпенпролетеријат који је у тренуцима крајње немоћи узимао мотке у руке, и кука и мотика је свргавала једне, постављала друге. Данас су они на улицама, у штрајковима, свргавају једну своју владу, доводе другу, али демократски. Друга наставља тамо где је прва стала, јер су и једна и друга и трећа у канџама богатих, који креирају, не још дуго, наше животе. Осиромашени су без посла, презадужени, очајни, гневни. Бацају каменице, једино њима располажу, ако их има, јаја чувају јер су им деца гладна, на зграду владе, на полицију … све чине што могу да чине, а помаци су безначајни, јер се матрица не мења. Потребан је скок у следећу спиралу. Врћење у круг је превазиђено.
Ново вино у мехове нове
Осиромашени против богатих и обрнуто, гнев природе, снага трећег миленијума која гони човека на промену свести, мука унутрашња, мука спољашња. . . већину ће убити, мањину ојачати. Није важно да ли су из света богатих или света осиромашених; ови параметри не важе у процесу развоја свести. Ојачаће, да не кажем спасиће се, преживеће они који уз сву муку (а сви су данас на мукама) БУДУ ЗНАЛИ ДА ОЧУВАЈУ СВОЈЕ ПОТОМКЕ, СВОЈУ ПОРОДИЦУ, да се унутар своје породице излече од ПОХЛЕПЕ. Када кажем очувати мислим на способност да себи и својим потомцима створе услове за развој свесности, за развој Љубави и Доброте.
Путеви су бројни. Један од најлакших и најбржих(а време нам истиче)је знање стваралачког васпитања, васпитања БЕЗ КАЗНЕ И БЕЗ НАГРАДЕ, настало у СРБИЈИ. Потомци, деца стваралачке, човечне свести су то ново ВИНО. Не бојте се, они ће знати какви треба да буду МЕХОВИ у којима ће они трајати. Знаће они шта све треба да остане у музеју ауторитарне историје, шта им ваља, као вечно вредно, понети са собом. Непогрешиво ће знати шта је потребно њима и њиховим потомцима. Ваши савети, ваша решења, решења старе нечовечне свести, њима неће вредети. Биће им смешни ваши папири у трезорима банака. Боље им се прикључите. Свако њихово чињење и нечињење куљаће из извора, из бића, а квалитети БИЋА су Доброта, Љубав и Радост. Ништа им више ни не треба, за почетак.
Пише: Милица Новковић
аутор Породичног буквара
и програма: "Васпитањем без казне и без награде
до Љубави, Радости и Доброте"
НЕДЕЉА 12. 2. 2012. Дан у којем смо оковани ледом и снегом, дан као рођен за размишљање о будућности која је стигла.
На дан Славе Три Света Јерарха,
1. Василије Велики-учитељ
2. Григорије Богослов, ненадмашни тумач догми
3. Јован Златоусти, недостижан проповедник Јеванђеља
Сва тројица су борци за чистоту Христове науке. Сва тројица штите људе од мразева и злих ветрова.
