Идејни састав, који би требао да буде мапа пута ка новој Србији, незамислив је без јединства идеја народног препорода и социјалне правде. Заправо, социјална правда је неодвојиви садржај народног живота и природни израз народног бића, који препородом желимо да пробудимо, освестимо и оживимо. Социјална правда је покретач животворних сила, она је жеља народне заједнице за редом и радом и зато је она имунитет народног организма. Уопште не чуди што је Први српски устанак започео као „буна против дахија“, дакле, социјална побуна. Ако, је нешто колективна, карактерна особина Срба, онда је то осетљивост на неправду. То је због тога што код нас појам социјалне правде није првенствено везан за тзв. „редистрибуцију капитала“, већ за достојанство личности и заједнице, и извире из хришћанског човекољубља, у народу именованог као чојство. Материјална неравноправност, која доводи до новог робовласништва, управо за циљ и има поништавање вредности, како људске личности, тако и народне заједнице.
Остваривање социјалне правде представља могућност поштеног живота од свог рада и уређење своје куће онако како домаћин и његови укућани мисле да је исправно. То важи и за заједничку кућу – државу. У самом појму социјална правда садржана је целокупна наша народна етика – правда, као појам који означава свецело добро, као скуп врлина и етичких норми, оно на чему свет почива – „Правда држи земљу и градове“, исковао је наш народ мисао искуством прекаљену. Реч социјална је помало, за наш језик рогобатна и донекле површна, а њоме се означава најважнија ствар народног живота – заједница, народна друштвена заједница. Наш народ никад није имао такве идеале, да само појединцу, то јест, мени буде добро, већ је увек заједницу претпостављао личној угодности и само ако је добро заједници, онда може да буде добро и појединцу. Правилнији назив за овај појам био би саборна правда. Како је социјална правда унутрашњи садржај народног организма, ми немамо потребе за увезеним идеологијама са Запада, као што је социјализам.
Социјализам је одговор обесправљених на дивљачки либерални капитализам и као такав представља његово наличје. Ми смо имали горко искуство са применом реалног социјализма у пракси и питање је да ли ћемо се икад опоравити од тога, нарочито у ери новог дивљања либералног светског капитала, названог Нови светски поредак.
Па, ипак неки теоретичари социјализма, нарочито они код нас који се нису отпадили од народног живота, могу нам помоћи у дијагностицирању стварности, али сматрам да према социјализму као идеологији треба бити веома опрезан, јер је он продукт материјалистичког, индивидуалистичког и интернационалистичког духа. Тако да и наши социјалисти који нису били против српске нације, углавном су били против наших духовних вредности садржаних у народном православном хришћанству.
Комунизам је код нас пустио корење (на власт је дошао на совјетским тенковима, уз „благослов“ Енглеза) баш манипулишући са социјалном правдом, која је укорењена у народном бићу и традицији (само да подсетимо на мноштво елемената социјалне правде у епици и првој законодавној књизи код нас – Законоправилу Светог Саве).
Постоји један феномен из комунистичког периода и ране „транзиције“, који траје све до данас а који деструктивно делује по питању изражавања социјалне правде као дела националног идентитета. Реч је о манипулацији спајања национализма са комунистичком идеологијом или њеним остатком и дериватима. Овај феномен је настао на подвојености комуниста, лажној или стварној потпуно небитно, на интернационалисте и националисте. На светском нивоу тај сукоб се огледа на релацији Стаљин – Троцки, па Стаљина, чак, неке руске патриоте (генерал Ивашов, нпр.) називају геополитичким генијем, а троцкисти, у складу са својом методом ентризма, су се инфилитрирали у најразличитије политичке формације,(широм света а највише у САД) углавном, глобалистичког усмерења. Код нас је ова поларизација комуниста видљива у сукобу Тито – Ранковић. Сматрам да је реч о борби за моћ унутар исте куће, али она је добила идеолошке контуре. Па је на ранковићевској линији, у време „дешавања народа“, на власт дошао и Слободан Милошевић. А, Добрица Ћосић који је идеолог ове опције, много раније је назван „оцем нације“. Наравно да је, уопште, бесмислено расправљати о томе, али он је и данас најутицајнији културни и идеолошки јавни посленик „умерено-националне“ орјентације и као такав јесте родоначелник, не нације, али једног споја, или кривог срастања, од којег не можемо јасно да сагледамо сопство. Реч је о псеудо-идеолошкој конструкцији која се са правом именује као србо-комунизам. Ова конструкција је настала на наводној реакцији српских комуниста на смернице конгреса КПЈ у Дрездену 1928. г. по којима је српска нација означена као главни непријатељ комунистичке револуције на Балкану, а у време титоистичке власти то је прокламовано кроз крилатицу „што слабија Србија, то јача Југославија“. Те комунистичке међусобице за нас не би имале никаквог значаја, да тзв. комунисти – националисти нису захватили у идентитет српског народа, тачније налегли на његову осетљивост на правду и себе представили као главне промотере националног буђења и све до данас као главне противнике светске тираније, оличене у Новом светском поретку.
Тој идеолошкој матрици није припадала само партија бившег председника – Социјалистичка партија Србије, већ и изразито националистичка Српска радикална странка. Колики је то простор за манипулацију, још не можемо јасно да сагледамо, већ само наслућујемо чисто ништавило у њеној основи. Зато је могуће да од радикалних националиста настану глобалистички напредњаци, који се још увек представљају као родољуби, иако воде политику Либерално-демократске партије. Како се код нас уводи једнопартијски систем, неки нови комунизам, они ће усисати све политичке опције. Без проблема ће моћи да буду „већи католици од папе“, већи мондијалисти од Сороша, већи националисти од покојног Небојше Крстића… они ће бити грађанска опција попут Весне Пешић, али и левичари попут Светозара Марковића, биће марксисти, а у исто време надахнути Максом Вебером, они ће распродати последње ресурсе земље странцима, али ће се представљати као заштитници малих и обесправљених људи… биће све и ништа!
У наредном периоду ће бити јако тешко изразити политичку опцију, а да „напредни“ режим већ није створио „лажну фортификацију“ исте. Неће се либити да праве чак и националне друштвене покрете, изразито патриотске и проруске медије, да заговарају промену политичког система заснованог на укидању партократије… Свега ће ту бити, само одушевљења неће бити, не би ли српство прогутала тама ништавила, што и јесте крајњи циљ светских моћника и њихових домаћих гаулајтера.
Зато је за нас од суштинског значаја социјална правда, јер правда код нас Словена подразумева и истину (у руском језику то је једна реч), а „истина ће вас ослободити“, обећано је у Јеванђељу. Истина која ослобађа од сваке манипулације и омогућава реализацију личности и заједнице, засновану на сопственим вредностима, што и јесте идеал социјалне правде.
Да би нас истина ослободила, морамо је бити достојни. Одбацити сваку политику кратке стазе и са разумном одлучношћу и доследношћу градити свој пут.
И окупљати се! Сабирати све снаге којима је истина и правда на срцу.
