Четрдесет и прва, чини ми се, најцрња ми је у животу. Тада сам изгубила оба брата: Милана и Јована. Милан ми је погинуо у бомбардовању 6. априла. Једва смо га нашли у рушевинама. Сећам се, прекрстили смо му руке и међу прсте ставили марамицу, а прсти му бели, нежни, књижевнички. Ех, волео је књигу и да је остао жив, сигурно би се дичила њиме. Јован је неколико дана раније био мобилисан и о њему ништа нисмо знали пуних месец дана. А онда, једног поподнева, дође код нас тета Јела и, сва срећна у несрећи, каза нам да је њен Божа у заробљеничком сабирном логору у Краљеву. И још нам рече да ће ићи да га види. Сећам се добро, после неколико дана, ето ти опет тета Јеле. Сва узрујана улете у кујну и загрли маму. Нашла сам ти Јову! Рекао ми Божа да су заједно у логору… виче Јеле и плаче. А мени маленој запе нека кнедла у грлу и сузе ми грунуше. Жив Јова, хвала Богу. Причала нам после тета Јела како је чика Божа био у подераном шињелу. Нога му била у крвавим завојима. Све у земљу гледао док је се њом накратко кроз жицу причао. Рада је и сазнала да ће их за који дан потерати у Београд, а после, ко зна где.
Ех, муко моја. Успеле смо некако да се повежемо са Градетом Миловановићем, Крагујевчанином. Он је био добар друг покојног Милана. Од њега сазнасмо кад ће заробљеници у Београд. Био је понедељак или уторак, не сећам се више. Стигле мама и ја на београдску станицу. Перон крцат светом. Дуж дуге композиције вагона, с једне и друге стране, Немци. Не може се ни за живу главу прићи вагонима. Мама спустила куферче са вешом и нешто хране за Јову, пропиње се на прсте и преко главе оних испред себе, распитује се код војника у вагону за Јову. У прво време вукла ме је за собом, а после ми рекла да останем крај куферчета и да је чекам. Зачудо, нисам била уплашена. Све је некако било замрло у мени и само сам живела очима. Тада сам први пут видела Немце. Нису се обазирали на масу на перону. Као да је нису ни видели. Тек кад би неко од људи хтео да приђе вагонима, оштрим покретом руке враћали би несрећника у гомилу. Људи моји, што сам се тада наслушала плача, што сам се тада нагледала суза… Одједном, ето маме. Маро сине, видела сам нашег Јову. Здрав је, хвала Богу, само је мало ослабио – рече и поче да плаче. Утом, запишта локомотива, једном, двапут… и вагони почеше да миле. Људи око нас се узнемирише, наста још већи лелек, а један човек крај нас стаде мирно и скиде шешир са главе, као на спроводу. Мама ме несвесно стегла за мишицу и осећам, сва дрхти. А онда, онда у том пакленом тренутку, зачух песму из вагона. Громку, снажну, али и пуну неизрецивог бола: „Ој Србијо, мила мати“… орила се та песма из грла стотина заробљеника. На перону, намах, наста тајац. Мртва тишина. Вагони и песма полако заронише у облаке беле паре. За њима осташе само хладне шине. Мајка и ја, са Јовиним куферчетом, кренусмо кући.
Нас две смо у то време много пропатиле. Беспарица, немаштина. Мама се довијала како је умела и знала да у кући бар хлеба имамо. Мука нас је натерала да многе ствари, нама тако драге, у бесцење продамо. Тако смо једном, на Каленића пијаци, за мамину венчаницу, добили килограм сира и десет јаја. А онда одједном, насташе стрељања. Немци су за сваког свог рањеног или убијеног вршили немилосрдне одмазде. А ми сиротице, бежале смо у самоћу, бежале у наш мали свет старе куће и авлије и чекале де олуја прође.
Сећам се добро, негде крајем августа '41. чусмо да је генерал Милан Недић, на молбу и вапај великог броје познатих Београђана, формирао владу народног спаса. Не прође дуго, а мама се, уз помоћ наших кумова, чика Тихе и тета Зоре, запосли у српској заједници рада. Примала је малу платицу, али нам је она, у доба тешке немаштине, значила велику потпору. Понекад смо успевале и пакет Јови да пошаљемо. Тако смо трпиле дан за даном. Дође и '44. пуна јада и чемера. Наши тобожњи савезници, проклети да су, почеше да немилице бомбардују Србију. Жртава на све стране, а Немцима, тако рећи, ништа. На Ускрс својим бомбама побише грдан народ у Београду. Ни породилиште у Крунској не поштедеше. Тада нисмо ни знале да на тако зверски начин, доводе комунисте на власт. У таквом хаосу и несрећи стиже и јесен. У Београд уђоше Совјети, па партизани. А народ, колико у души лукав, толико и наиван, изађе да ослободиоце поздрави. Било је радости, не кажем да је није било, али само накратко. Јер, комунисти ударише на освету, отимачину, масовна стрељања…
Сваког јутра чујемо да је неко од наших рођака или познаника нестао. Београд би поново утамничен. Наста нова окупација, а ја и мама само смо Бога молиле да нам се врати Јова. И почеше да долазе заробљеници. Многи дођоше, али многих и нема. Нема ни Јове. Све се надамо: сутра ће, али капија никако да зашкрипи. Кад, једног јутра, ето ти чика Боже, тета Јелиног. Исприча нам како је четири године патио у заробљеништву, али да се и овде осећа као у затвору и, као успут, рече нам да се Јова неће вратити. Ми се следиле: како, ми га чекасмо, а он нас заборавио. И онда нам чика Божа исприча да је композиција са заробљеницима стала пред границом. Биле су пободене две заставе – једна наше краљевине Југославије, а друга комунистичка. Сврставали су се под те заставе. Чика Божа стао поред комунистичке, а Јова поред Краљеве. И тако, поделили се. О Јови више није ништа знао.
После неколико месеци, добиле смо прво писмо од Јове. То је била права драма. Звали су нас у ОЗН-у, саслушавали, претили, жмиркаво гледали и најзад нам бацили отворено писмо. Јова к'о да је знао, писао нам само да је жив и здрав и да ради у некој фабрици у Аустрији. После су се ређала писма, али и удбашке посете. Два пута су нам и стан претресали. Једном, међу Милановим књигама нађу "Српску трилогију". Гледали су је као крвног непријатеље и уз грдне псовке исцепали, а када су у ормару нашли десетицу коју је мама стављала у чесницу, пљунули су је и подругљиво нас питали да ли још чекамо Краља. Плашила сам их се много. Но, мама ме је тешила и шапутала: И то ће проћи, Маро моја. Али, нажалост, Дедиње и даље мирно спава, а Србија полако нестаје.
Године су се низале, Јова је касније прешао у Америку и мама га је понекад, у писму, корила што се није вратио. Ипак, на неколико година преда смрт, признала ми је да је браца ипак био у праву. Јова ме је звао да дођем код њега у госте, а ја све: видећу, идуће године и тако, прошло време. Пре неку годину, понадала сам се да ћемо се видети. Мислило се да ће комунисти пасти, па ће и Јова доћи да бар једном, под старе дане, заједно у нашој трошној кући, прославимо светог Николу. Мој млађи унук му је и писао да дође. Међутим, Јова нам је одговорио да се ђаво из куће не истерује само паролама и претњама и зато, ако би дошао, изневерио би многу своју браћу у изгнанству. И склопио је своје очи у далекој земљи, али је, ето, остао доследан себи.
Мирослав Зупањевац
У Нишу, на Светог Николу 1996. год.
