Ђурђевдански избори у Србији су завршени; оба круга су иза нас. Било би добро да размислимо сви шта нам се то десило и како да се припремимо за наредне, који, можда, неће бити тек за четири године.
Прво да се подсетимо како је прошао први круг председничких избора, јер су они заправо најбољи показатељ да избори нису ни одржани: РИК је прогласила да је ДС кандидат добио 25,31, кандидат СНС 25,05 одсто, кандидат СПС 14,23, кандидат ДСС 7,44, кандидат УРС 6,58, кандидат Преокрета 5,03, кандидат СРС 3,78 и кандидат групе грађана ''Двери'' 2,77 процената гласова.
Ти резултати се знатно разликују од партијског резултата, али у овом тексту нећемо ширити причу на све аспекте ове фарсе чији смо, углавном неми или – још горе – немушти или острашћени, посматрачи били.
У другом кругу, кандидата ДС подржали су кандидати странака који су, сви заједно, имали 25,80 процената гласова у првом кругу што са резултатом ДС из првог круга укупно износи 51,15 процената гласова. Кандидата СНС у другом кругу подржала је само ДСС, што је 7,44 плус 25,05 СНС гласова и износи 32,49 процената изашлих бирача.
СРС гласачи нису подржали СНС кандидата, као ни гласачи групе грађана ''Двери'' који су бојкотовали други круг избора. Можемо претпоставити да је део гласача СПС, али не велики, радије гласао за кандидата СНС јер изборно тело СПС највероватније није најбоље разумело за какву политику гласа изласком на изборе.
А ево какве резултате другог круга председничких избора је прогласила РИК: СНС кандидат 49,54 а ДС кандидат 47,31 проценат гласова.
У другом кругу излазност на изборе је била знатно мања него у првом кругу; наиме 46,3 посто је изашло гласача у другом кругу избора, док је у првом излазност била 57,87 процената. Међутим, не постоји разлог да сматрамо да су савеснији гласачи СНС него ДС, напротив.
Да ли се то заиста десило?
Ипак, објављени и потврђени званични резултати су овакви какви су. Једино разумно питање је не ''како је то могуће'' него ''да ли је то уопште могуће'' да резултати буду овакви. Не, није могуће. Математички се не може извести рачуница по којој су резултати иједног од два круга избора тачни.
Кад би имали бескрајно много простора, упутили би се и у анализу општинских, покрајинских и парламентарних резултата. Они су толико нелогични да је заиста невероватно да су их уопште РИК и они који њом управљају прогласили. Али, прогласили су јер им је тако наложено.
Довољно је да напоменемо да су у Новом Саду – поуздано, чак смо видели и снимке на званичној, државној РТВ – довозили људе комбијима на гласање, посматрали како довезени гласају, а потом плаћали. Исто у Беочину, Бечеју, Новом Бечеју и тд. Можемо разумети да су људи гладни и да ће продати свој глас за недељну исхрану. Њих нећемо осуђивати. Али, оне који су то радили, што је документовано, требали би судити. Међутим, неће бити ништа од тога. Ни од очигледног препакивања џакова с листићима у Зајечару, нити од нестанка (потврђеног од РИК-а !) двадесет џакова с гласачким листићима неће се правити питање нити од крађе избора уопште… У другом кругу, у Новом Саду, због примедби посматрача избора из групе грађана ''Двери'', исти је избачен с гласачког места и онемогућено му је да прати ток избора!!!
О чему се ради? О великој нагодби. И то нагодби покраденог СНС у првом кругу и покраденог ДС у другом кругу. Заправо, и једни и други покрали су народ и Србију. Остало је фарса. А све нам је организовао Брисел.
Ко је испао наиван?
Нико од оних који су уз ДС (где укључујемо и СНС).
Испали смо наивни ми. Народ Србије. Ми смо покрадени! Поново преварени, као и на СВИМ претходним изборима. Јер смо, поново и поново, од демократског система очекивали оно што он не може да пружи по својој суштини: могућност да се народ слободно определи. Имали смо предизборну кампању која је личила на све осим на фер борбу; сви медији само на једној страни, прећуткивање постојања неких организација, буквално спрдња с неким лидерима. Увреда је било много више него на пијаци и међу кочијашима заједно. Изборни процес од почетка до краја је нелегалан. И? Ништа, то је демократија. И демократија не може бити ништа друго. Није то, заиста ништа ново. Као што је крађа на изборима било још у давнини, а између два светска рата је најгоре пролазила организација која је једина имала спасоносни, државотнорни програм. Ту се ништа није променило. Сада су – на жалост ни близу таквог калибра као предратни ЗБОР – покрадене партије и организације које су, мислим искрено, за узрастање а не урушавање Србије.
Узалуд очекујемо спас кроз изборе, кроз партије, удружења грађана? Можда. Али, другачије се неће променити. Револуцијом, улицом, можемо само да прођемо још горе него Либија. И ЗБОР је, мада невољно, излазио на предратне изборе.
Једино решење је да се променимо ми. Ми који гласамо. Да схватимо да је АПСОЛУТНА истина да: ''Онај који би рекао да политика, по правилу, нема везе са честитошћу и после тога мирно спава нека зна да је најнебрижљивији домаћин и најбездушнији отац који се може замислити''. Морамо тражити слободу. Морамо инсистирати на Истини! И, остати у овој земљи, у овом систему који није добар, није исправан, али је једини који имамо. Нашим бескомпромисним ставом да је политика служба народу довешћемо до тога да они који сада само млако, или јадно, или неискусно покушавају да служе народу кроз партије, организације и групе грађана заиста добију прилику да служе народу.
Шта очекујемо од ''поражених'' партија (никада нећемо знати колико су заиста поражене на изборима; оно што је сигурно: ми, народ Србије, ми смо сигурно поражени)? СРС, ДСС, група грађана ''Двери'', НОПО, разне НВО и удружења више немају право на међусобне сукобе. Немају право да одвојено наступају. Немају право да декларативно позивају на јединствен наступ, а заправо говоре да су једино они исправни. И, најважније, немају право да заговарају политичку и војну неутралност.
Зашто не неутралност?
Једноставно: јер није могућа. У свету у ком је Швајцарска своју здраву валуту морала да веже за канцерогену монетарну наказу евро, неутралност није могућа. У свету у ком НАТО поступа по налогу мултинационалног капитала и бомбардује сва места од материјалног и духовног значаја за свет, неутралност није могућа. У свету у ком фармацеутске компаније свесно загађују ваздух и земљу, неутралност није могућа!
На крају, у Србији где смо сви ми који волимо своју Отаџбину посвађани око тога коме је Србија (обавезно с КосМетом) више на срцу, неутралност није могућа. Јер, неутрална Србија не може себе да брани. Ко не може себе да брани, не може да буде неутралан. А немамо ни воље ни новца да Винчу доведемо у функцију да обавља мирнодопске, камоли војне задатке и производњу.
Шта је наш задатак?
Свако од нас, ко је схватио суштину зборовања, мора да се окрене сабирању. Сабирању у себи, у свом дому, у породици, на радном месту или на бироу за запошљавање, међу пријатељима и кумовима, у Храму… Морамо инсистирати на ономе што знамо да је потпуна и стварна истина: без жртве нема Васкрса. И морамо својим примером натерати околину да постане спремна на жртву, да би околина натерала националне партије и организације да се жртвују. Да забораве на себе. Онда ће добити и изборе, колико год намештени били.
Такође, не смемо дозвољавати себи луксуз самообмане. Није могуће да Србија устане ако јој неко не пружи руку. Та рука је, понављам, Евроазијска унија. И на томе морамо инсистирати. Морају се сабрати државе сличног духовног, историјског и политичког опредељења и, тако сабране, државе Евроазијске уније даће прилику и неким ван Евроазијске уније, које су сада у ЕУ – попут Бугарске пре свих, а можда касније и Грчке и Румуније али и тзв. Македоније – да нађу излаз из евроатлантског безизлаза. Евроатлантске интеграције нису могуће за православне народе јер, једноставно, немају ни траг хришћанског духа у себи. Србија поново, као и увек, мора бити предводник овог дела света. То не иде уз ''неутралност''.
Евроазијска унија, за разлику од евроатлантских интеграција, не подразумева одустајање од сопствене државности, од своје традиције, од народних вредности. Напротив, подржава одржавање и узрастање истих. Улазак у Евроазијску унију оставља могућност постојања државног законодавства и вођења политике у складу с народним потребама земље чланице.
Како и када прећи на деловање?
Помоћи ће нам у томе ''победници'' избора. Влада која ће настати, највероватније СНС и ДС коалиција (касније вероватно подржана СПС-ом ради промене Устава Србије) неће моћи да реши проблеме; напротив, на жалост, удариће по буџету прво пензионера, затим запослених у јавним службама и тд. Тада, играјмо мудро, не погинимо лудо. Оправдани народни бунт уједињене националне снаге (једино тако: УЈЕДИЊЕНЕ) морају покренути и повести у правом смеру – формирања државотворне и свенародне Владе националног спаса.
Потом треба изаћи на нове изборе, гласати на њима, а уједињене националне снаге морају бити тако организоване да прате сав гласачки процес (на предизборну кампању и медије тешко да ће моћи више да утичу) и пут џакова с гласачким листићима до РИК-а па и у РИК-у. Тада, ни крађа издајницима неће помоћи. Тада, с Божијом помоћи, можемо се надати да ће Србија, изузетно полако, кренути ка излазу из ове пропасти. У Евроазијској унији, једино тако. Сабрана.
