Сада већ митолошки пут и приступање Европској Унији почиње да се најављује већ почетком 2000. године, а помпезно најављивани преговори приступању Европској Унији започињу 2005. године. Током свих ових година (још мало па деценију) чини нам се да сама идеја о приступању, (због константног понављања исте матрице од стране гласноговорника и година које су прошле) постаје митолошка, али и теолошка.
Време које нам је прошло (у обећањима) требало је да нас научи да што су обећања политичара о нашој „европској“ будућности учесталија то је Унија даља. Односно, можемо већ препознати својеврсне „параметре“ о одређивању наше „даљине“ од Уније. Неки од занимљивих параметара нам могу бити и уочљива „промена матрица“ гласноговорника који су на власти. Наиме, недавна промена ранијих матрица као што су: тачни датуми уласка Србије у ЕУ. као и многокоришћена парола „пред вратима ЕУ“ и слично данас замењује јединствена матрица „на нашем путу ка ЕУ, ми морамо…“.
Логички гледано, а упоређујући изјаве гласноговорника, изгледа да смо са „врата“ отишли назад на „пут“. Ово не треба гледати као „грешку у изјавама“ или слично, већ је битно схватити поенту у изјавама које осликавају стање ствари а то је, да циљ никада и није био улазак Србије у Европску Унију већ сам пут по себи постаје Циљ. Дакле, циљ никада није ни био „стићи“ већ „путовати“ односно веровати и у том „веровању“ почиње догма о ЕУ.
У последњим месецима када су се и највећи скептици помирили да ће Србија што се тиче чланства делити сличну судбину као и Турска (која чека више од две деценије), под новоформираном матрицом „на нашем путу ка ЕУ, ми морамо…“ наставља се даље сакаћење привреде и убрзано сиромашење народа у Србији.
Обећања је све више а пара све мање, што је народ гладнији то су обећања помпезнија. Коцкарнице, стране банке и фонтане су на сваком кораку што само “имитира“ нормалан живот у градовима а у ствари је параметар за високи степен економске и друштвене кризе. Нећемо ручати данас, али ћемо зато „славити Београд!“ пароле су које доминирају гладном Србијом. Сва ова дешавања одавно нас уводе у нову верску доктрину „пута у ЕУ“ где се догматски и беспоговорно морају испуњавати све реформе које првосвештеници (комесари ЕУ) нареде. На верском путу у обећану земљу неверници (политички противници) се сатанизују и „спаљују“ на медијским „ломачама“ и за њих не важе „слободе и права грађана“ јер према „неверницима“ нема милости.
На том путу, народ добија обећања која се гарантују са „мајке ми“ и која не вуку одговорност за изречено. Маса се само „анестезира“ великим обећањима док у међувремену гута сиромаштво, незапосленост, криминал, корупцију, непотизам… и тако митолошко-теолошки пут у ЕУ, заједно са свакодневним обећањима и одсуствима критике (цензуре) у јавним медијима, купује време режиму из дана у дан из месеца у месец, док народ „чекајући Годоа“ на уштрб својих потомака плаћа све пенале бахатости властодржаца.
Никола Павловић
