Идентитет је основа одбране народних интереса

kosovki-zavet-kosovo.jpg

Било је замерки на мој текст који је објављен у прошлом броју Искре: таквом поставком ствари могла се амнестирати политика Владе Србије. Тобоже, и они воде политику вазалног прилагођавања Западу!

Наравно да ми то није била намера, нити сам се у тексту бавио политичком анализом. Па ипак, захвалан сам на тој примедби, јер сад морам да разјасним која је разлика између вазалне и колонијалне политике. (А то је од кључног значаја за осмишљавање стратегије деловања и активне борбе за народне интересе!) Вазална политика је покушај остваривања народне самоуправе у ситуацији кад потпуна самосталност и сувереност није могућа. Као таква, она јесте покушај заштите најважнијих народних интереса.

Колонијална политика се води у интересу империје. Они који су на власти немају других амбиција него да се додоворе страним завојевачима, те себе не доживљавају као народне представнике, већ колонијалне управитеље који чак гаје презир према „обичном народу“. „Пучина је стога једна грдна“ – омиљени је цитат из Горског вијенца „наше“ (компрадорске) елите. При томе заборављају да је Његош те речи ставио у уста потурици. Или можда не заборављају…

Ко имало прати прилике у Србији, јасно му је да садашња власт води отворену колонијалну политику. Ни претходне власти нису биле много боље, али сад је то све огољеније и све бруталније.

Шта је тачка разликовања ове две политике? Идентитет!

Идентитет је основа за лојалност! Он човеку даје јасну представу ко је, шта је и одакле је. (Кад то зна, онда је лако одредити – куда ићи, што је основно питање смисла. Зато су смисао и идентитет неодвојиви. У човеку се развија чувство за добро, истинито и праведно. Тада зна шта је смислено чинити.)

Човек који има идентитет у животу се усмерава по свом унутрашњем настројењу, које потиче од духовне вертикале. Духовна вертикала је наша веза са Богом и остварује се кроз причешће. Она попут магнета привлачи у једну целину наше мисли, вољу и осећања, али и наше односе према породици, прецима, завичају, пријатељима и целокупном народу у свом његовом историјском трајању. Она човека чини интегралним бићем, саборном личношћу.

Човек без вертикале ако и исповеда да верује у Бога – „силе побожности се одрекао“. Па ипак, не значи да на место Божје у свом бићу није поставио неког или нешто друго! Најчешће је то мамон!

Мамон није једноставно ђаво, како се обично мисли, то је арамејски израз за скуп свих овоземаљских страсти и сласти. Оно што бисмо ми данас назвали материјализмом. Онај који је материјализам ставио на место олтара Божијег у свом бићу, као апсолутну вредност у животу, тешко може да има духовну вертикалу. Па ипак, то не значи да нема религиозно осећање (човек је по природи ћото геИд1о5и5). Религиозно идолопоклоничко осећање човек може имати према новцу, друштвеном статусу, почастима и наравно власти. Једном речју, према свему ономе што се у Библији и у нашој народној традицији назива царством земаљским. То осећање, баш као што је случај са сваким религиозним осећањем, има снагу да преображава човека, да мења његово животно настројење, његове циљеве, поглед на свет, па коначно и његову свест.

„Чудна се ствар дешава са нашим људима који оду на међународну арену, забораве ко су, шта су, одакле су, и чије интересе треба да заступају“, рече недавно једна опозициона политичарка. Међутим, нема ту ничег чудног. Срби мамонисти (материјалисти) неће ни размишљати како да воде политику заштите националних интереса, већ ће им основна и једина мисао бити како да их велики свет призна као добре и сарадљиве. „Ми смо слаби, без капацитета и ресурса, а они су тако јаки“, постала је догма и основно начело „колонијалних управитеља“ Србије.

Проблем није само у овом режиму, већ у читавој такозваној политичкој елити. Сви су они изабрали религију мамона и морал чије је основно начело остваривање материјалних интереса. Из таквог легла само се бескичмењаци могу родити. Такви издају сматрају прихватањем стварности. Једини напредак наших политичара у последњих петнаест година јесте што су постали савитљивији. Што су захтеви такозване међународне заједнице тежи, то је њихова кичма еластичнија и гимнастика са јавним мњењем боља.

Докле год се не јаве они који би хтели да воде идентитетску политику, заветну политику, промене неће бити. Оваква политика, којој је идеал Царство небеско, често је омаловажавана као нереална и неостварива. Међутим, са позиције народног интереса и опстанка државе, оваква политика се показује као једино могућа. То не значи да наши ресурси нису мали, а да империја није јака, али баш зато морамо знати ко смо, шта смо и шта бранимо. Кључ опстанка јесте политика идентитета и политичари са кичмом.

Поставља се питање: да ли као народ имамо макар неко мало упориште за такву политику? Гледајући шта нам се дешава са најважнијом установом, Црквом, рекло би се – тешко.

Цркву је захватило смутно време, војска је растурена, просвета понижена, институције од националног значаја, ако нису затворене (попут Народног музеја), онда су паралисане (лошом кадровском политиком) или финансијски уништаване, попут Матице српске и њених часописа и пројеката. Дакле, наше друштво подсећа на пустињу. Али у пустињи може да настане оаза. Потребно је пронаћи извор воде живе. Та вода жива јесте идеја неугасиве борбе против зла. Јесте, „овај свет у злу лежи“, али не значи да смемо дозволити да се претвори у пакао, или да скрштених руку равнодушно посматрамо тај процес.

Ненад Адамовић

Подели са другима