Редакција Новог Видела честита својим читаоцима радосни празник Христовог рођења и Нову 2013. годину.
Румен пурпурне вечери беше се повукла на Запад. Пала је ноћ. Топла, медитеранска ноћ, ведрог и тамноплавог неба, искићеног звездама.
У Витлејему, граду који лежаше на неких два сата хода јужно од Јерусалима, метеж од трговаца и путника, који по наредби ћесара Августа доћоше са разних страна ради пописа.
Када наши уморни путници из Назарета, Марија и Јосиф, закуцаше на врата преноћишта, она су већ била препуна. И немајући куд, склонише се они у једну од оближњих пастирских пећина, где чобани витлејемски чуваху своја стада. Да ту преноће…
И зби се, те јединствене ноћи, како Апостоли сведоче, оно што старозаветни пророци већ беху наговестили, а што ће унети непролазни страх у немирну душу Иродову, а касније у темељима пољуљати сву брахијалну многобожачку моћ Римске Империје: роди се Богочовек, Господ Исус Христос. Далеко од витлејемске вреве, мећу безазленим животињама, на сиромашној простирци свеже стајске сламе, али обасјан дивном и тајанственом божанском светлошћу и уз прекрасно појање анћела –
Слава Богу на висини,
а на земљи мир,
мећу људима добра воља…
Христос се роди…
Да ли се уопште може да замисли лепши мотив за праве песнике и сликаре, или дубљи извор надахнућа за истинске социологе и за стварне философе живота, од рођења Христовог!
Када су сви детаљи тог епохалног догађаја сакупе као у сунчану жижу; све оно што чини ту величанствену епизоду људске повеснице изузетном; сав онај „декор” – како би се то данас рекло – који је представљао кулисе овога чина; сав тај „милије”, као и околности под којима се тај чин одиграо, тај свакако најзначајнији чин општечовечанске драме – када се све то сакупи у једно сигурно је да нема душе, па чак ни најокорелије, која неће бити фасцинирана лепотом тога.
Али, још више фасцинира Христов животни пут: од бекства у Мисир, у наручју своје Матере, пред смртоносним потерама Иродових најамника, па до мученичке смрти на Крсту.
На томе путу, дирљивом по његовој једноставности и чудесном по делима Христовим; на путу на коме Га је живот сусретао у целокупној његовој трагичној разноликости – Он среће фарисеје и књижевнике, али и смерног капетана из Капернаума и богобојажљиву жену Хананејку. И кад прве називе „окреченим гробовима”, другима, вере њихове ради, лечи слугу и кћер. Даље виђа богатог младића, који би био рад да заслужи царство небеско, и труди се, али му је тешко одрећи се блага овоземаљског. Слепи, узети, губави, неми, хватају се за његове хаљине, молећи Га за исцељење. И бива како је речено: свакоме по вери коју има. Окупља око себе ученике своје, али гле: један га потказује Његовим непријатељима за шаку сребрњака, а други Га се – онај на чијој је вери замислио да изгради цркву као на камену – у најтежим тренуцима искушења трипут одриче. И доживљава да Га народ у Јерусалиму дочекује уз клицање: „Осана сину Давидову!" простирући пред Њим своје хаљине, и да Га тај исти народ каменује и пљује уз повике „Распни Га, распни”.
Све је то учинило да Он постане фокусом људске судбине, Учитељем, за којим ће кроз дуги низ столећа милиони ићи и животом својим подражавати Га, но никада се – чак ни најбољи мећу њима – неће домоћи ни Његове сенке.
Неко је, управо у нашем листу, недавно указао на један мало запажени феномен: Нападају богоборци религију као такву, насрћу у својим нападима и на хришћанство, на католичанство, на православље, на протестантизам; устремљују се и на представнике Христове на земљи, на свештенике свих редова и свих чинова. Ништа им све то није, рекло би се. Али се не усуђују, ти дрски безбожници, да нападну лик Христов. Тако и мимо своје воље акцептирају чудо Његове појаве. И најтеже што су се усудили да против Њега рекну – било је порицање Његове божанске природе. Он је, говорили су и говоре, у немоћи својој, ти скудоумни скептици, био Човек, „признајемо” – чак велики Човек. Али и не помишљају они да се упитају, како је било могуће да Христова савршена личност – ако је Он био само Човек, а не Богочовек – ни пре Његове појаве, нити после Његовог нестанка из овоземаљског живота, по животу, по учењу и подвигу, остане у историји рода људског далеко непревазићеним ни од кога.
И Сократ је, знамо, био уман (али не и богомудар), и Сокроат је умро мученичком смрћу (незамисливо би, међутим, било да се Христос реши на такав корак), и он је имао ученике своје – Сократ, тај џин античке Грчке. Али је Сократа прогутала тама многобожачког кошмара, његови ученици нису се латили отрова његове науке ради, а данас за њега знају само они који уче повест старе Грчке или историју философије – за Сократа, џина људске мисли уопште, али – да се изразимо фигуративно – џина мећу патуљцима.
А Христос?
Његова личност била је и остала неповредивом, а Његова наука надвременом и свевременом. За њега се умирало у рисмким амфитеатрима, у чељусти- ма лавова, на крстовима и на кољу. Уз песму која је подстицала на нове подвиге и на нове жртве. Уз веру која је уливала страхопоштовање непријатељима Његовим.
Личност Христова је, речју, тако потпуна и сјајна, да су највећи умови људски, од Њутна и Паскала па до савремених корифеја атомске физике, Хана или Бора, Вајсцекера или Хајсенберга, били дубоко обузети, Његовим ликом, а Достојевског је једном то натерало да напише: када би се нашао пред дилемом, да бира измећу Христа и Истине, он би, рекао је, изабрао Христа, толико је био омамљен Његовим непоновљивим ликом.
Пред таквом дилемом Достојевски се, међутим, није могао наћи, и то просто зато што су Христос и Истина били и остали органски неодвојиви. Као сунце од светлости. Уосталом, и немогуће би било замислити Његов живот без Његове мисли. Јер се у њој налазио извор Његовог живота и подвига. И сав смисао велике жртве.
У духовном мраку римске сурове светлости (али не и над људским душама) та је мисао синула као муња која се више никада неће угасити. И учиниће, та мисао, снагом своје једноставности, да дође до најепохалнијег прелома у историји рода људског… Да није, за Свога кратког живота на земљи, ништа друго учио и проповедао, већ да је изрекао само другу Божију заповест – Љуби ближњега свога као самога себе – Христос би не само разобличио лицемерство фарисеја, не само што би срушио у прах и пепео робовски поредак паганског Рима, већ би извршио преокрет који тешко да би био мањи од учињеног. Јер није било простије а свеобухватније мисли од ове, нити је иједна мисао била икада ближа људском добру од ове.
Та велика мисао и данас је, као и у сва времена, али нарочито данас, врло савремена: Љуби ближњег свога као самога себе… И имаћеш мир, и имаћеш спокојство, и бићеш и у овоме животу срећан; и неће бити неправде, и неће бити прогоњених, повлашћених и подвлашћених, и неће бити оних којима се трпезе угибају од изобиља, и оних других који беспомоћно пружају суве руке за кором хлеба…
Али одрвенило је срце” нашег времена, „ушима тешко чује” наше несрећно доба, „очи је своје затворило” оно. Уместо да Богу служи, оно служи мамону. И у свету око нас, и у Отаџбини нашој. А Христос је рекао: Ко није са мном, против мене је. Највећи Човекољубац изрекао је, дакле, ту – да тако кажемо – крајње „недемократску” мисао и поставио алтернативу од које нема простије и која не трпи никакво средњашење. Јер се у средини налазе млаки, а за Њих је, знамо, Он имао најтеже речи.
А нема сумње: Изван Христа заиста нам нема спасења. Ни нама.. ни свету којим смо окружени, нити народу нашем. Ко ту истину не види слеп је код очију…
И још Христос, знамо, не беше дошао да спасава праведне, већ грешне. У величанственој и предивној симболици Његовог рођења крије се и утеха за нас, за све нас „мале људе”, бедне материјално, а још више духовно. Јер не роди ли се Он, Богочовек, да би, нашега спасења ради, поднео највећу жртву? И не роди ли се у пословичном сиромаштву? У пећини пастирској, положен у скромне али топле јасле. И не беху ли први који су Га поздравили управо они, „мали људи”, чобани? И први који су Га даровали? Али и први који беху даровани оном божанском песмом анђела, по лепоти и смислу ненадмашном:
Слава Богу на висини,
а на земљи мир,
мећу људима добра воља…
Христос се роди!
(Искра, Божић 1963.)
