Друштво и народ су данас предмет многих подела. Само је првородна, природна и неизбежна. Почела је људским удруживањем и стварањем ширих људских заједница. Настала је ‘поделом рада‘ у таквом друштву. Њен савремени израз су интересне групе, природно израсле из главних привређивачких занимања, тј. струковне и привредне заједнице, које нико није вештачки и ‘одозго‘ организовао‘ и стварао, већ су се оне спонтано рађале ширењем и развојем људских заједница, те касније њиховом ‘еволуцијом‘ у посебне народе.
Начелно, свако групашење и посебност слаби друштвено и народно јединство, али су само струковне заједнице корисне и неминовне, јер су израсле из природе људског друштва. Друге друштвене и народне поделе углавном су идеолошко-политички наметнуте, или последична друштвена ‘мода‘, те разбијачи народног јединства и вештачки узрочена штета суштинском народном интересу.
Међу додатним разбијачким појавама је ‘елитизам‘. Друштво и народ у Србији су ‘испарцелисани‘ елитама. Скоро свако поље друштвене делатности оглављено је ‘елитом‘ – државном, политичком, страначком, друштвеном, привредном, научном, финансијском, културном, интелектуалном, спортском, итд. Нигде обичних, природних људи; народ (пук) као да не постоји. Сво знање, памет и мудрост, идејно стваралаштво и обликовање, вештина одлучивања и управљања – све је то искључиви дар, способност и посед елите.
Друштвена делатност је већ, углавном природна, подела. Елита је некорисно и штетно дељење већ подељеног; одвајање од целине друштвене делатности, своје ‘масе‘ и базе. Раније смо више пута указали и показали да су природне струковне заједнице у демократско-капиталистичком систему развлашћене и лишене свог учешћа и утицаја на власт. Замењене су, супротно стварном и суштинском народном интересу, неспутаном владавином политичких странака, установљених копирањем туђег, ненародног друштвено-државног уређења. Глас народа се једино ‘чује‘ на наводно повременим ‘демократским‘ изборима, где одлучује о програмима и кандидатима које им партије намећу, а он их стварно мало разуме и познаје. Елита прекида и ту готово непостојећу и повремену везу са народом. Њу нико не бира. Она се самооглашава, ‘искристализава‘ и издваја из друштвене делатности.
Да подвуче своју изузетност и одвоји од ‘простог‘ пука, елита има и свој језик који народ не разуме. Елите се данас такмиче у посрбљавању страних речи и израза, чак и где је мисао боље изражена нашом речју. Очекивати је да то чине самозвани ‘аналитичари‘ у служби владајуће демократско-капиталистичке касте и увезеног ‘погледа на свет‘. Али елите учествује у тој утакмици однарођавања готово без изузетка, чак и оне које себе сматрају родољубивим.
Има несумњиво родољубивих аналитичара и објективних темељних истраживача, чије су читаве реченице често изражене претежно страним речима, тако да успоравају разумевање њихових зрелих закључака и ‘ученијих‘ читалаца. А има и родољубивих ‘сајтова‘, који свако мишљење својих читалаца о некој теми, уводе оригиналном енглеском речју, као напр. ‘says’ (место ‘каже‘) или ‘reply’ (место ‘одговор‘). Наравно, позајмица је из језика којим говори тзв. ‘светска заједница‘ и владајући војно-политички моћници, САД и Британија. Опасна и тешко забрињавајућа је ова противречност наше родољубиве елите. С једне стране, искрено и образложено се супротстављају ратној и идејно-политичкој најезди НСП на народ, друштво и државу, а с друге, сами доприносе однарођавању и језичкој, духовној и политичкој колонизацији. Узалудно је срчано се борити против НСП, а клањати се ‘енглештини‘, јер то је истовремено подржавање утицаја и мита о изузетности и вредностима свега што из тог света долази. А то је противно и најбољој српској традицији и опоменама њених првака од Немање до данашњих дана: ‘Језик чува границе‘. Јер ништа тачније од тога: Нису Срби губили територије само исељавањем, прогонима и ратовима, већ и језичким загађивањем и асимилацијом.
Враћајући се данашњој елити уопште, њено однарођавање језика и развод од ‘простог’ и кужног народа, је очајних размера. Узмимо напр. нашу лепу и језгровиту реч ‘образовање‘ или ‘васпитање‘. Све што је везана са ‘просветом‘ (још једна садржајна и одуховљена народа реч) су дословно протерани из говорног и писаног језика и замењени помодним англицизмом ‘едукација‘ и другим њеним облицима. Бројни су примери оваквог ‘протеривања‘ наших речи. Реч ‘народ‘ се све мање употребљава; најчешће поводом избора. Замена је реч ‘грађани‘ – ‘превод‘ становници градова. Остали народ се истопио у њој, као да га нема и не постоји. А то одаје и малограђанско порекло елите и њен презир пука, али и урођеничку понизност пред политичким окупатором. Ми би додали и вид прикривеног осећања ‘ниже вредности‘ наше елите пред митским врлинама Запада.
Неко ће рећи нека врста елите увек је постојала. Чини се – постојала је, али се није тако звала, ни самоистицала. За разлику од савремених елита, била је то ‘елита‘ из народа и са народом. Водила и одлучивала договорно и заједно са народом, у најбољој српској традицији саборности. Имала је отворено ухо и срце за глас народа, његове тегобе и животно искуство. Ни ‘елита‘ ни представници стварног народа нису разговарали о магловитим идеолошким и нестварним партијским програмима, јер наметнуте странке нису ни постојале, а ‘народ‘ сведен на оно што је данас – бирачка ‘плева‘.
Стварна питања која тиште народ и траже решење износили су пред сабор најбољи његови представници, искусни и мудри домаћини, па је суштински народни интерес природно врхунио. Разговарало се и решавало мирно, нестраствено; ничија сујета, престиж или борба за ‘демократски‘ глас нису били у питању. Истинска равноправност и добра воља свих учесника су претпоставка и темељ саборности. А тзв. ‘елита‘ је из изложеног на сабору – и најважнијег, умећа да слуша, саучествује, и учи из искуства органски јединственог народа – саветује најбоље закључке и решења. Тако је и улога саборне ‘елите‘ углавном била да примењује оно што је, заједнички усаглашено и закључено.
А када је реч о важности и умећу истинске елите да слуша и учи од ‘простог‘ народа, не може се заобићи искуство једног од највећих умова, непревазиђеног писца и ‘созерцатеља‘ људске душе, Фјодора Михаиловича Достојевског. Народ који је Достојевски слушао и од кога се учио, није могао бити ‘убогији‘ – ‘дно самог дна‘, окорели разбојници и убице. Срео их је и са њима живео у тамници прогнаника у Сибиру, где је доспео као осуђен борбени револуционар и атеиста. Своја сазнања и ‘учење‘ Достојевски је детаљно описао у делу ‘Записи из мртвог дома‘. Није се учио на напрасно стеченим ‘врлинама‘ робијаша. Јер они су остали оно што су површно били – свађалице, убојице, међусобни оговарачи, крадљивци и потказивачи, итд. Учио се ‘чепркајући‘ испод њихове варљиве окореле образине. Међу сужњима најмање је било обичних православаца; било је више разних расколника, атеиста, католика, кавкаских муслимана, Јевреја и других иновераца. Вери се учио гледајући њихову припрему и слављење Божића и других празника, а изгледа да га је вери понајпре вратио млади муслиман, кога је поучавао руски, а овај зајецао слушајући Христа у ‘Беседи на гори‘ и разгаљен понављао: ‘Иса‘ велики Божји пророк! Благородности народне душе учио се посматрајући држање робијаше за време стварних криза. Чини се да му је најтеже било да прихвати царизам. Преломила га је исповест убице који је бајонетом распорио бахатог и богохулног пуковника који је често понављао: Овде сам ја ваш Бог и цар! Схватио је да Рус-родољуб, не може да буде атеиста, ни противник поретка у који народ дубоко верује. Тако се Достојевски вратио из Сибира, научен од народа и ‘преображен‘ – искрен верник у природни поредак са Христом Спаситељем у вечности и царем- владаром у Русији.
И као што, по нашем сазнању, Достојевски- револуционар ништа вредно није оставио, тако у историјском сећању народа незапажено пролази и наша однарођена елита. У народним песмама, именују се само они које народ сматра борцима за правду и истину, или својим поборницима и јунацима, те да се зло истакне и њихови негативни примери. У новијој историји живи само ‘елита‘ изникла из народа и остала са њим, писмено обликујући изворно народну мисао и веру, као Његош. Касније, мисао владике Николаја који је иза себе имао широк народни Богомољачки покрет, говорио и писао јасним народним језиком. Често се наводе божански надахнуте мисли из Јеванђеља и Посланица, тако блиске народној души и вери, речи рибара и обичног пука дубоког духовног садржаја, а изражене бисерно јасним језиком који свако разуме. У народним пословицама, свако слово је на свом месту, нема ни призвука стране речи, а најчешће су и велика мудрост, коју паметни свакодневно помињу.
Сујетну и покондирену ненародну елиту и интелигенцију треба да брине оцена и суд времена, а још више брзо нестајање и историјски заборав.
В. Димитријевић
