Као и ранијих година, сада већ по правилу покрет Двери српске долази у жижу медијске пажње, не својом жељом или кривицом, у време покушаја одржавања тзв „геј параде“. Тада се поново на адресу Двери упућују питања типа „шта ви имате против тих људи“ или „зашто се ви само тиме бавите, а не важнијим стварима у друштву“ или „ко сте ви да осуђујете друге, као да сте безгрешни“ итд, итд…
И стално и изнова нашој изманипулисаној јавности треба објашњавати да није поента противљења „парадирању“, у осуђивању туђе грешности и у негирању сопствене, или у оспоравању права на дијалог или људску егзинтенцију људима који су на овај или онај начин из овог или оног разлога упали у овај или било који други грех. Поготово није спорно њихово право и могућност да се покају и напусте свој начин живота.
Поента и цела суштина је у супротстављању пропаганди и афирмацији греха као таквог. Зашто сутра нпр. пушачи и алкохоличари не би могли да траже своја права и да се жале да су дискриминисани, да им је много штошта забрањено и да други не гледају баш са симпатијама на ову њихову страст и порок. Па и они тобож ништа другима не чине, него најпре самима себи и уз сопствену сагласност. И уз то да од тога праве идеологију.
А идеолози ЛГБТ управо то чине, траже посебна права и протекционизам за нешто што је суштински неспорна декаденција и изопченост, јер представља негацију живота и рађања, и при том траже да тај начин живота и размишљања буде посебно афирмисан и подстицан и у образовању кроз школски систем, и у јавном животу кроз улично парадирање, и у медијима, и на професионалном и институционалном плану, кроз посебне квоте и позитивну дискриминацију.
Докле се у свему томе стигло, и да је ова мала „шетња педера“ у Београду само почетак добро артикулисане и финансиране намере, може се видети на примерима како све то функционише у друштвима и државама где се одмакло неколико корака даље, нпр. у САД. Тамо постоји парада у Сан Франциску која је белосветско стециште јавног приказивања скарадности и изопачености на јавном месту, на улици усред белог дана пред пролазницима, децом итд… Тамо, а и у неким другим местима, на пример, где су тзв. геј-лобији довољно ојачали, постоје и такве монструозне идеје и појаве да се појмови „мама“ и „тата“ сматрају непожељним и недозвољеним и уводе се појмови „родитељ 1“ и „родитељ 2“, а да не говоримо о пракси озакоњења истополних бракова и усвајања деце од стране истих и практично вршења душевног насиља над малишанима од најранијег узраста.
При том, обични људи у САД шапатом говоре у критичком или негативном тону о хомосексуализму и осталим сличним настраностима, јер је тзв. ЛГБТ популација остварила марш кроз институције и њени припадници се налазе на кључним местима у америчком друштву. Шта то конкретно значи? Па значи то значи да нпр. од десет одликаша у разреду на стипендију за студирање најпре може да рачуна онај који се декларише као ЛГБТ, или за шефа полицијске станице свакако предност има један од дипломаца полицијске академије који је педер, или место у рагби репрезентацији ће увек лакше добити онај ко се похвали или пожали да је из ЛГБТ, јер па да, они су угрожени и мора се посебно доказивати постојање њиховог права на све и свашта. При том, све ово горе наведено врло често прате и такве патолошке и криминалне појаве попут педофилије и сличног, што је срамно и непотребно и помињати. (погледати филм „Содом“)
Крајњи циљ и резултат свих ових активности и појава је потпуно ишчезавање традиционалне породице, што многи од идеолога и активиста хомоидеологије и заговорника „педербалова“ отворено признају! Има ту много наивних несрећника који се пецају на овакву борбу за њихова „права“ и пристају да им се свестрана боголика личност и идентитет своде на димензију сексуалне аномалије, али и оних који све то прихватају из чистог хира. Свакако да су најкриминогенија појава међу свима њима они који за новац, као плаћеници, промовишу ове идеје, а да заправо сами немају проблем истополне сексуалне девијације.
Међутим, сви они добро дођу као поштапалица или директни извршиоци главним идеолозима и стратезима „њу ејџа“, „златне милијарде“, разбијања и атомизације сваке заједнице и ствараоцима „новог човека за ново доба“, јер та поштапалица у виду тоталитарне идеологије хомосексуализма постаје једна од главних полуга у низу манипулативних технологија којима се претенденти на глобалну контролу служе.
Међутим, не маримо ми много за њихове технологије и њихове аспирације, јер ми верујемо у Христа Васкрслога и знамо да је Његова последња и да је он и Алфа и Омега, и Почетак и Крај, али свакако ћемо што се Двери српских тиче и што је до нас и даље, не изазивајући насиље и нереде, чинити све да се ни у будуће тоталитарна ЛГБТ идеологија не може слободно пропагирати и афирмисати у јавном животу на било који начин! И искористићемо прву прилику која нам се укаже да законитим средствима искоренимо и забранимо сваки њен појавни облик.
Покрет Двери српске и даље ће остати брана ширењу идеологије хомосексуализма и последња политичка отступница за народну част и поштење као и последње политичко уточиште за српску породицу. Свакако да за Двери српске „геј парада“ није и не може бити ни једина, ни главна тема којом се баве, у шта се свако може уверити посетом нашег сајта на коме се може упознати са читавим низом наших акција и тема којима се бавимо, и управо они који овакав један суштински вулгаран и неморалан догађај уздижу на ниво прворазредне државне важности чине да се не само Двери него и читава наша јавност недељама бави ирелевантним питањима, а не тиме како да пре свега опстанемо као народ и држава, и да онда, дај Боже, кренемо путем препорода и напретка.
Миленко Баборац
