Данас сам погледао филм „Деца бесмртности“, урађен у продукцији Православне Епархија бачке, а емитован на Другом програму националног јавног медијског сервиса „Радио-телевизије Србије“. Сведочанства потресна! Након седамдесет година, ондашњи дечаци, а сада старци, са свежим сузама у очима причају о страдању својих очева, рођака, комшија, деце, свештеника…
Бол је исти као онда кад су гледали слике ужаса; бол који су носили целога живота. Да ли су због тог постали мрачни, сурови, гневни и осветољубиви? Ко год је видео та лица и те очи, које су гледале пакао на земљи, јасно му је ˗ ништа од тога нема. Бол је постао сећање, a сећање веза са онима којих нема; која, чак и код посматрача и гледалаца изазива ганутост и емпатију са страдалницима.
Споменик од камена, бронзе, или било ког већ другог материјала, добија душу, почиње да живи. Без тог бола он је само хладни симбол, више или мање разумљив, неког догађаја, који се десио некада и који може, а и не мора, да има везе са нама. Сећање на мученике и страдалнике не доживљавамо гледајући споменик од камена, већ лица сведока. Та лица призивају лица страдалника и она се живо појављују пред нашим очима. Страдалници су оприсутњени међу нама. Они васкрсавају у нашем сећању.
Свештеник Бранко Ћурчин у овом филму има улогу водитеља и наратора, а, у ствари, он чинодејствује својеврсни парастос или заупокојену литургију, службу Богу и вечноме животу. Сећање јаче од смрти избија из сваке секвенце овог филма, живот је победио смрт. То се пројављује из сведочења очевидаца, разговора свештеника са њима, његовог говора; будући да је и сам, рођени Чуружанин, још у детињству био упознат са овим догађајима. Али, та стварност види се и у самим кретњама учесника филма ˗ смрт није зауставила живот.
Деца бесмртности још увек су жива. Они су ми ˗ као да нам овај филм поручује ˗ а ми смо они. Нису успели да нас затру. Ми постојимо! Жива је душа наша која сведочи да је жив Бог отаца наших и у Његовом наручју душе праведно пострадалих.
